У срцу династије Танг, у времену када је Чанг’ан био центар света, а златно доба Кине деловало вечно, одиграла се драма која је постала синоним за деструктивну моћ љубави. Ово није само прича о страсти, већ о архитектонском урушавању једне империје под теретом једне наклоности.
Цар Сјуанзонг био је владар који је Кину довео до врхунца просперитета. Међутим, у позним годинама, његов фокус се померио са државних послова на уметност и трагање за лепотом.
Тада се појављује Јанг Јухуан, касније позната као Јанг Гујфеј , Најдража наложница, како је добила име.
Њена лепота описивана је као сила која „постиђује лепоту цвећа”. Легенда каже да је толико волела свеж личи да је цар организовао штафетне коњичке руте из далеких јужних крајева како би воће стигло до ње док је још росно.
Између паре и свиле
Док је империја споља деловала несаломиво, унутар зидина палате Хуаћинг стварност је почела да бледи. Сјуанзонг и Јанг Гујфеј нису само тражили одмор; они су градили паралелни свет. У термалним изворима ове палате, окружени паром која је скривала погледе строгих министара и моралних душобрижника, њих двоје су створили интимну тврђаву.
Тамо, далеко од извештаја о порезима и немирима на границама, време је текло спорије, мерено само капањем воде и мирисом егзотичних масти. Хуаћинг није био само летовалиште, већ место где је државник престајао да буде император, а жена постајала центар гравитације читавог света.
Међутим, та тишина паре била је само увод у раскош звука. Цар, човек коме је музика била урођена колико и право на престо, нашао је у Јанг своју савршену противтежу. Док је он компоновао мелодије које су дозивале духове предака, она је те тонове материјализовала кроз легендарни плес „Дуги рукави”.
Сваки њен покрет био је наставак његове мисли; свила која лети кроз ваздух исписивала је стихове које политички речник није познавао.
Био је то свет естетског савршенства, избрушен до најситнијег детаља, али потпуно лишен политичке тежине. Док су они усклађивали своје кораке и ноте, стварали су политички вакуум који су други, много суровији људи, почели да испуњавају својим амбицијама. Та дивна, лирска изолација била је темељ на којем је, иронично, изграђена њихова пропаст. Сваки аплауз у дворани био је један ехо мање који је долазио са граница које су већ почеле да горе.
Побуна Ан Лушана и цена круне
Трагедија почиње када лична наклоност постане државна пракса. Јанг Гујфеј је искористила свој утицај да уздигне своју породицу, посебно свог рођака Јанг Гуоџуоа, који је постао корумпирани премијер. У тој клими незадовољства и амбиције, генерал Ан Лушан, који је наводно био миљеник саме Јанг Гујфеј, подиже масовни устанак.
Империја се затресла. Некада моћна војска Танга била је неспремна, а цар је био приморан да побегне из престонице ка Сичуану.
На путу за изгнанство, код поштанске станице Мавеј, царева гарда је одбила да настави даље. Бес војника био је усмерен на породицу Јанг, коју су кривили за пропаст државе. Убили су Јанг Гуоџуоа, а затим су поставили ултиматум цару: Да би војска остала лојална, Јанг Гујфеј мора умрети.
Сјуанзонг, човек који је владао милионима, нашао се немоћан пред сопственим чуварима. Према историјским записима, Јанг Гујфеј је прихватила своју судбину како би спасила царев живот. Задављена је свиленим гатаном под дрветом крушке. Имала је 38 година.
Цар се касније вратио у Чанг’ан, али само као фигура у сенци, након што је абдицирао у корист сина. Провео је своје последње дане у тишини, окружен портретима жене коју је морао да жртвује.
Ова историјска епизода овековечена је у бесмртној поеми Баи Ђујиа, „Песма вечне туге” (Chang hen ge):
„На небу, ми бисмо волели да будемо две птице које лете са једним крилом,”
„На земљи, две гране које расту заједно у једну.”
Небо и земља су трајни, али њихова љубав постала је опомена, подсетник да у суровој логици моћи, лепота често плаћа највећу цену за мир који није могла да сачува. Династија Танг се никада није потпуно опоравила од ове побуне, а прича о Јанг Гујфеј остала је урезана у кинеску свест као врхунски пример трагичне лепоте која је зауставила време, али и срушила династију.
Њихови портрети нису само уметност, они су покушај историје да сачува лица која су, према легенди, била толико лепа да су изазвала рат.