У Паризу се 1883. завршава један од најчуднијих војних процеса у француској републиканској историји. На суду се нашао млади војник који је ухапшен јер је у својој спаваоници тренирао ухваћеног пацова да „салутира” на помен имена цара Наполеона Трећег (који је у том тренутку већ био мртав и свргнут). Републикански официри су у овом бизарном потезу видели озбиљну монархистичку заверу и покушај државног удара преко глодара.
Када Трећа Француска Република, још увек у паничном страху од повратка монархије, одлучи да свој престроги војно-правни апарат упери против једног каплара и његовог кућног љубимца, добијамо фарсу која је те давне хиљаду осамсто осамдесет треће године до суза насмејала читав Париз.
Након пада Наполеона Трећег и крвавог преласка на републиканско уређење, француска војска је била дубоко подељена. Официрски кадар, који је патио од акутне параноје да се бонапартистички дух потајно обнавља по касарнама, свуда је видео завере, тајне шифре и планове за државни удар. У таквој хистеричној атмосфери, тридесетог августа у једној париској судници завршен је процес који је у војне анале ушао као врхунац административног лудила.
Главни актер ове драме био је млади војник који је, да би прекратио бескрајну досаду дугих стражарских ноћи у касарни, ухватио једног повећег пацова и одлучио да га припитоми. Користећи мрвице бајатог хлеба и војничког сира, младић је показао завидне тренерске способности: успео је да научи глодара да се подигне на задње ноге и прислони предњу шапу уз главу кад год би чуо одређену команду. Проблем је наочиглед настао у избору те команде.
Желећи да забави своје колеге из спаваонице, каплар је пацова дресирао да овај војнички поздрав изведе искључиво на помен имена бившег, преминулог цара Наполеона Трећег. Забава је трајала све док у собу изненада није бануо дежурни поручник, ревносни републиканац, који је затекао цео вод како се кикоће док један пацов на столу беспрекорно салутира сећању на Бонапарту.
Уместо да ствар реши шамаром или чишћењем круга касарне, уплашени поручник је у овом чину видео озбиљну монархистичку субверзију. Млади војник је моментално ухапшен, пацов је конфискован као „доказни материјал”, а војни тужиоци су данима грозничаво листали законе како би формулисали оптужницу. На званичном војном суду, републикански официри су смртно озбиљних лица изнели теорију да је каплар извршио „велеиздају и увреду Републике” јер је кроз чин салутирања глодара покушао да организује монархистичку пропаганду међу војском. Највећи правни кошмар настао је око самог несрећног пацова – суд је већао да ли животиња треба да буде еутаназирана као саучесник у завери или изложена као материјални доказ против државног поретка.
Одбрана је, пак, бриљантно окренула плочу. Адвокат младог војника је пред шокираним судијама изнео аргумент да његов клијент заправо није величао цара, већ је чинио супротно. „Господо,” рекао је адвокат, „натерати једног пацова, који живи у кавезима и храни се отпацима, да салутира бившем императору није чин поштовања, већ врхунска републиканска сатира и исмевање бивше монархије!” Овај аргумент, заједно са чињеницом да је штампа већ начула за суђење и почела да прави бруталне карикатуре генерала који ратују са мишевима, натерао је војни суд на хитно повлачење. Каплар је кажњен само симболично због уношења „неовлашћених животиња” у спаваоницу, док је оптужба за државни удар преко глодара срамно одбачена.
Овај париски војни процес савршено демаскира како успаничена државна бирократија, у свом паничном заносу да сачува власт, често изгуби сваку везу са реалношћу и здравог разума, па у обичној војничкој шали види револуционарне бајонете. Цар је остао мртав, Република је преживела, а пацов је, према локалним причама, завршио као маскота једне париске кафане, где је наставио да салутира за чашицу јефтиног абсинта.