Енглески путописац Томас Коријат враћа се у Лондон 1611. са путовања по Италији и пред зачуђеном аристократијом поносно демонстрира нови италијански изум – виљушку. Локално свештенство и конзервативни племићи га јавно проглашавају за Сатаниног слугу и кукавицу, тврдећи да је коришћење метала за уношење хране „увреда за Божије прсте” и знак да су мушкарци постали сувише мекани да би држали мач.
У тренутку када се једна дубоко укорењена, средњовековна навика гурања масних прстију у заједничку зделу суочи са револуционарним таласом италијанске ренесансне хигијене, позорница је спремна за један од најзабавнијих културолошких шокова у историји Лондона.
У касно лето хиљаду шесто једанаесте године, Енглеска је под краљем Џејмсом Првим још увек била прилично сиров и конзервативан свет, бар када је реч о бонтону за столом. За просечног енглеског племића, врхунац манира био је да комад печења са заједничког овала зграби својим ловачким ножем, а затим га прстима угура у уста. У тај и такав Лондон, тридесетог августа, са свог вишегодишњег путовања по Европи вратио се Томас Коријат (Thomas Coryat), ексцентрични путописац, светски путник и човек који је умислио да ће преко ноћи цивилизовати своје сународнике помоћу једне обичне металне алатке са два зупца.
Коријат је током свог боравка у Италији био потпуно фасциниран тамошњим господским обичајем коришћења виљушке. Италијани су сматрали крајње некултурним и штетним по здравље да се храна додирује рукама, па су развили ове елегантне металне направе. Одушевљени Томас је покуповао неколико примерака и, чим је стигао у Лондон, организовао банкет за своје пријатеље и угледну аристократију како би им поносно демонстрирао ову егзотичну италијанску вештину. Међутим, уместо очекиваних аплауза и дивљења његовој светскости, доживео је потпуни фијаско. Призор човека који пажљиво набада комад меса металним зупцима и приноси га устима деловао је окупљеним Енглезима толико неприродно, укочено и пренемагачки, да су га присутни моментално прогласили за најобичнију, феминизирану кукавицу.
Локално свештенство је у овом кухињском уређају брзо препознало ни мање ни више него – Сатанино дело. Енглески проповедници су са својих амвона почели ватрено да грме против Коријата, износећи бизарну теолошку теорију да је коришћење виљушке отворени шамар и увреда за самог Створитеља. Њихова логика је била непогрешиво сулуда: „Бог нам је дао прсте да помоћуњих једемо. Тврдити да Божији прсти нису довољно добри за уношење хране, па зато морамо да користимо Смртнички метал, јесте чиста јерес и грех поноса.” Да све буде још горе, војни кругови и конзервативни витезови су почели јавно да га исмевају по лондонским тавернама, тврдећи да ће мушкарци који користе тај „италијански алат за нежне руке” постати сувише мекани, размажени и неспособни да сутрадан чврсто држе мач у рату за отаџбину.
Јадни Коријат је преко ноћи постао главна мета подсмеха у граду. Чак су и чувени тадашњи драмски писци, укључујући Бена Џонсона, убацивали у своје позоришне комаде скечеве у којима су брутално карикирали „Томаса и његову италијанску виљушку”. Људи су га на улицама Лондона у пролазу добацивали увредљиве надимке, попут Furcifer (што је на латинском била игра речи која је означавала и „онога који носи виљушку”, али и „окићеног роба” или „зликовца”). Коријат је до краја живота покушавао да докаже практичност свог сувенира, али Енглеска је остала тврдоглаво верна својим масним прстима; требало је да прође још скоро читав век пре него што је виљушка коначно изборила своје место на британским столовима без претње да ће њен корисник бити ексскомунициран из цркве.
Ова лондонска параноја око прибора за јело савршено демаскира како умишљени чувари традиције и јавног морала, у свакој новој и практичној ствари која долази споља, моментално виде заверу против националног идентитета и мушкости. Бог је преживео виљушку, Енглези су на крају ипак научили да је користе, а Томас Коријат је ушао у анале као човек који је умало проглашен за ђавољег помоћника само зато што није желео да му умак цури низ рукаве униформе.