Француски ексцентрични гроф Жан-Батист де Ланси поносно представља париској научничкој елити свој нови изум – „хидродинамичку терапеутску каду за подмлађивање”. Гроф је био убеђен да људско тело стари јер се крв у леђима „устајава”, па је конструисао бакарну каду на точковима са уграђеним парним мотором који је контејнер лансирао низ стрму дрвену рампу директно у реку Сену. Његов покушај да тријумфално демонстрира уређај пред министром здравља завршио се тако што је када због лоше кочнице пробила ограду, прелетела преко три пијачне тезге и забила се у зид локалног самостана, док је гроф успаничено махао пешкиром из прокуване воде, тврдећи да је инцидент заправо „савршен доказ брзог чишћења синуса”.
Замислите лица уштовљених париских лекара и краљевских бирократа који, са перикама уредно напудерисаним и умотани у скупоцену свилу, тридесетог августа хиљаду седамсто осамдесет осме године стоје на обали Сене, држећи протоколарне бележнице.
Сви су дошли да уживају у тријумфу модерне науке, јер је гроф Жан-Батист де Ланси обећао да ће његов нови патент заувек збрисати старост и немоћ са лица француске аристократије. У предвечерје Француске револуције, док је држава пуцала по свим шавовима, гроф је чврсто веровао да је највећи проблем нације заправо лоше циркулисање крви у леђима племића, па је конструисао наизглед генијалну, али у пракси потпуно суицидалну направу: бакарну терапеутску каду на точковима, опремљену примитивним парним котлом који је загревео воду, али и покретао точкове.
Теорија грофа Де Лансија била је барем забавна у својој сулудости. Он је тврдио да обично лежање у топлој води нема никаквог ефекта ако се тело истовремено не изложи брзом струјању ваздуха и изненадном хидродинамичком шоку. Изградио је огромну, стрму дрвену рампу која се спуштала са врха брда директно ка мутним водама Сене. План је био савршен: гроф улази у каду, слуге потпаљују котао, вода прокључа, кочница се отпушта, а када под утицајем гравитације и паре тријумфално јури низ рампу и ефектно улеће у реку, спајајући у једном секунду ефекте сауне, брзе вожње и хладног туша. За ову премијерну демонстрацију, гроф је лично ушао у свој бакарни изум, напунио га водом до грла и ставио пешкир око главе, спреман да пред министром здравља уђе у историју медицине.
Када су кочнице попустиле, ствари су моментално кренуле у правцу бруталног цртаног филма. Бакарна када на точковима је због астрономске тежине воде и метала развила брзину коју грофов инжењер није могао ни да израчуна. На половини рампе, један од дрвених точкова је због силовитог трења једноставно експлодирао. Уместо да елегантно уплови у Сену и пружи медицинско олакшање свом творцу, прокувала када је променила путању, пробила заштитну дрвену ограду и лансирала се право ка локалној пијаци на обали. Париски Племићи су у паници почели да скачу у реку бежећи од бакарног пројектила из којег је сукнула густа пара.
Изум је у пуном налету збрисао три пијачне тезге са поврћем, прелетео преко запрепашћеног магарца и на крају се, уз заглушујући тресак, забио директно у дебели камени зид локалног самостана. Када се густи дим од спаљеног барута и паре коначно разишао, преплашени лекари су притрчали стратишту, очекујући да ће затећи куваног и смрсканог грофа. На њихово потпуно запрепашћење, Жан-Батист де Ланси је и даље седео у својој искривљеној, полупаној кади, до пола затрпан разбацаним купусом и парадајзом. Са потпуно искривљеном периком и паром која му је још увек излазила из ушију, гроф је успаничено махнуо својим мокрим пешкиром ка министру здравља и потпуно озбиљног лица узвикнуо: „Господо, ово је апсолутни тријумф! Овај изненадни удар у зид је заправо савршен, научно доказан метод за моментално чишћење синуса и масажу кичме!”
Француски медицински кругови, иако шокирани овом „терапијом”, ипак су показали одређену дозу здравог разума – патентирање ове летеће сауне је експресно одбијено, а грофу је строго забрањено да икада више повезује парне моторе са кухињским и купатиљским инвентаром. Његов рат са физиком остао је запамћен као један од најсмешнијих преткуварских инцидената у Паризу, који је јасно показао да је граница између медицинског револуционара и човека који се у кади забија у манастирски зид заправо застрашујуће танка.
И најбољи историчари понекад слегну раменима на овакве приче које нису потврђене поузданим историјским изворима, али су постале део историјског фолклора или савремених легенди.