Многи туристи, посебно из Јапана, доживе озбиљан психолошки шок када први пут посете Париз. Овај феномен је медицински признат као Париски синдром.
Романтизована слика Париза из филмова, високе моде и књижевности потпуно се коси са реалношћу: намрштеним конобарима, прљавим метроом, гужвама и џепарошима. Психолошки раскорак између очекивања и стварности код појединих туриста изазива халуцинације, тахикардију и анксиозност, због чега јапанска амбасада у Паризу има отворену 24-часовну линију за своје грађане.
Постоје болести које настају због вируса, бактерија или генетике. Али постоје и оне много необичније, настале из судара између маште и стварности. Једна од њих носи име града који милиони људи сматрају симболом лепоте, романтике и уметности – Париза.
Феномен познат као „Париски синдром“ први је описао Хироаки Ота, јапански психијатар који је осамдесетих година радио у Француској. Он је приметио необичан образац код појединих туриста, углавном из Јапана: након доласка у Париз доживљавали су снажан психички слом праћен анксиозношћу, паником, вртоглавицом, убрзаним радом срца, па чак и халуцинацијама и осећајем да их окружење прогони или одбацује.
На први поглед све то делује готово невероватно. Како је могуће да један туристички град изазове психолошку кризу? Одговор се крије у слици Париза коју је свет деценијама градио.
За милионе људи Париз није само град. Он је идеја. У филмовима је то место вечне љубави, шетњи поред Сене, мириса свежих кроасана и елегантних жена које корачају булеварима као да су изашле из модног магазина. Генерације су одрастале уз романтизовану визију града коју су обликовали књижевност, холивудски филмови, француска музика и модна индустрија.
Посебно је снажан био утицај који је Париз имао у Јапану. Тамо је деценијама представљан као готово митско средиште европске софистицираности. Француски луксузни брендови, романтични филмови и туристичке рекламе створили су представу града који више подсећа на сан него на стварно место.
А онда дође стварност. Уместо тихих улица дочекују их саобраћајне гужве. Уместо филмске елеганције – метро пун журбе, графита и уморних путника. Уместо конобара који се осмехују као у рекламама – људи који раде у великом граду и често немају времена за туристичке фантазије. Ту су и ситни криминал, џепароши, прљавштина, бука и све оно што припада свакој мегалополиској свакодневици.
За већину посетилаца то је тек мање разочарање. За одређени број људи тај раскорак постаје психолошки шок. Стручњаци објашњавају да је реч о екстремном облику културног шока. Језичка баријера, умор од дугог путовања, временска разлика, усамљеност и нереално висока очекивања могу код појединаца створити осећај потпуне дезоријентације. У неким случајевима јављају се чак и симптоми налик акутним психичким кризама.
Занимљиво је да је Париски синдром временом постао готово поп-културни феномен. Новине, телевизије и интернет претворили су га у једну од најпознатијих психолошких прича везаних за путовања. Често се помињала и тврдња да јапанска амбасада у Паризу има посебну двадесетчетворочасовну линију за грађане који доживе овакав слом. Међутим, сама амбасада касније је навела да таква специјална линија за Париски синдром заправо не постоји, иако је потврђено да се сваке године бележи одређен број случајева озбиљног психичког стреса код туриста.
Још је занимљивије што многи психијатри и данас расправљају да ли је Париски синдром заиста посебан медицински синдром или је реч о медијски преувеличаном облику културног шока. Број озбиљних случајева је веома мали у поређењу са милионима туриста који сваке године посете француску престоницу.
Ипак, без обзира на научне расправе, сама идеја Париског синдрома открива нешто дубље о савременом свету.
Никада у историји људи нису толико путовали, али никада нису ни долазили на одредишта са толико унапред створених очекивања. Данас градове често упознајемо преко филтера друштвених мрежа, туристичких реклама и филмова много пре него што их заиста посетимо. У нашој глави већ постоји верзија места које још нисмо видели.
Париз је само најпознатији пример. Сличне приче данас се везују за New York City, Los Angeles, Kyoto и бројне друге градове који живе у колективној машти човечанства. Разлика је само у томе што је Париз вероватно најдуже и најуспешније неговао мит о сопственој савршености.
Зато Париски синдром није у суштини прича о Француској нити о Јапану. То је прича о људској склоности да од стварних места ствара легенде. А легенде су опасне када им се превише поверује.
Јер понекад највеће разочарање не настаје када стварност постане гора него што јесте. Настаје онда када машта постане сувише лепа да би јој стварност могла парирати.