За живота је мењао улоге, адресе и саговорнике; после смрти постао је легенда. Душан Попов, југословенско-британски обавештајни агент, остао је упамћен као човек чија се биографија већ деценијама доводи у везу са настанком Џејмса Бонда.
Ипак, стварни Попов био је занимљивији од филмског шпијуна – образован, друштвен, увек беспрекорно обучен и довољно опрезан да различитим људима никада не исприча исту причу. Рођен је 1912. године у Тителу, у имућној српској породици. Одрастао је у средини која му је омогућила добро образовање, путовања и рано упознавање европског начина живота. После школовања у Београду наставио је студије права у Фрајбургу у Немачкој, где је затекао време великих политичких промена и успона националсоцијализма.
Већ тада је остављао снажан утисак на људе. Савременици су га описивали као високог, елегантног мушкарца правилних црта лица, тамне косе и изражене самоуверености. Облачио се пажљиво, више као европски пословни човек него као неко ко би могао бити повезан са обавештајним светом. Волео је скупа одела, добру храну, аутомобиле и друштвени живот. Имао је мирно држање и начин говора који није привлачио пажњу, али је остављао утисак човека који ретко губи контролу над ситуацијом. Касније ће управо тај спој отмености, хладнокрвности и друштвене лакоће постати један од разлога што ће његово име бити повезивано са Џејмсом Бондом.
У Немачкој је упознао Јохана Јебсена, човека који ће променити ток његовог живота. Јебсен је радио за немачку војну обавештајну службу и веровао да би Попов могао бити вредан сарадник. Али ту прича скреће у другом правцу — Попов прихвата контакт са Немцима, а затим успоставља сарадњу са британском страном.
Тако постаје двоструки агент.
Британци му додељују кодно име „Трицикл“. Према најчешћем тумачењу, назив је означавао његову способност да истовремено одржава више праваца комуникације и извора информација. За разлику од каснијих филмских представа, његов посао није изгледао спектакуларно. Није користио необична техничка средства нити је живео у непрекидној акцији. Његово главно оружје били су разговор, процена људи и способност да делује уверљиво у готово сваком окружењу.
Током Другог светског рата кретао се између Лисабона, Лондона, Мадрида и других европских центара. У то време Лисабон је био једно од ретких места у Европи где су се могли срести дипломате, обавештајци, трговци, избеглице и људи који су мењали стране брже него адресе.
Управо тамо настаје део приче који ће касније постати легенда.
Године 1941. Попов борави у Ешторилу, месту познатом по казину који је током рата постао неформално окупљалиште европске елите и света тајних служби. У истом окружењу налазио се и британски обавештајац и каснији писац Јан Флеминг.
Касније ће се појавити прича да је Попов једне вечери за играчким столом намерно уложио огромну суму новца како би понизио једног немачког официра. Историчари данас опрезно гледају на детаље те приче, али је занимљиво што ће атмосфера таквих сцена касније постати препознатљива у романима о Џејмсу Бонду.
Флеминг никада није тврдио да је Бонд настао по једном човеку. Највероватније је лик настао из више стварних личности. Али код Попова су поклапања остала упадљива – образовање, међународно окружење, скупа одела, коцкарнице, више језика, самоувереност и живот између истине и улоге.
Једна од најпознатијих епизода догодила се исте 1941. године. Попов је отпутовао у Њујорк носећи задатке које је добио од немачке стране, али које је у стварности прослеђивао британским службама. У документима су се налазила и питања која су се односила на америчке војне положаје у Бисерној луци на Хавајима. Касније ће настати расправа да ли су те информације могле да послуже као рано упозорење пре јапанског напада у децембру 1941. године. Историчари ни данас немају јединствен став о том питању, али сама чињеница да се његово име појављује у тој причи допринела је његовој репутацији.
После рата није постао јавни херој. Живео је мирније него што би се очекивало од човека који је током рата играо двоструку игру. Бавио се пословима ван обавештајног света и тек 1974. године објавио мемоаре под насловом „Шпијун и контрашпијун“.
Умро је 1981. године у Француској и данас, више од четири деценије касније, Душан Попов остаје једна од оних личности код којих је тешко одвојити документ од легенде. Али можда је управо то најзанимљивији део његове приче: док је књижевност покушавала да измисли идеалног шпијуна, један човек из Титела већ је живео живот који је звучао као да је написан.