У Бубањ Потоку је 2017. отворена прва Икеа у Србији. Догађај је на први поглед изгледао као још једна економска вест: нова инвестиција, нова радна места, велики продајни објекат на ободу града. Али већ првог дана постало је јасно да се дешава нешто мало необичније од обичног отварања продавнице. Људи су долазили рано ујутру, фотографисали улаз, пролазили кроз изложбене просторе чак и када нису планирали куповину. Као да није отворено место за куповину намештаја него место које је у машти већ дуго постојало.
Тај осећај није настао случајно. За велики број људи у Србији Икеа није почела 2017. године. Почела је много раније, у причама са путовања, у гепецима аутомобила који су се враћали из иностранства, у каталозима који су кружили међу породицама као нека врста прозора у другачије организовану свакодневицу. Неко је доносио лампу, неко полицу, неко чувену плаву торбу, а неко само утисак да постоји место где су ствари једноставне, уредне и осмишљене тако да изгледају као стварни живот, а не као изложба.
То је један од занимљивијих парадокса – многи су знали како изгледа Икеа много пре него што су први пут у њу ушли.
Историја компаније почиње далеко од идеје светског трговинског гиганта. Године 1943. седамнаестогодишњи Ингвар Кампрад у јужној Шведској покренуо је мали посао продаје разне робе.
Назив ИКЕА није реч већ скраћеница настала од иницијала оснивача и назива породичне фарме и оближњег села у ком је одрастао. Намештај у почетку није био главна делатност. То ће постати касније.
Педесетих година појављује се идеја која ће променити читаву индустрију намештаја. Према причи која је временом постала део историје компаније, један сарадник је, покушавајући да утовари сто у аутомобил, скинуо ногаре како би стао у пртљажник. Из тог практичног решења развила се идеја равног паковања – намештаја који се лакше складишти, превози и склапа код куће. Данас то делује уобичајено, али у своје време било је прилично радикално. Куповина намештаја деценијама је личила на породични догађај: одлазак у салон, разговор са продавцем, поруџбина, испорука и чекање. Икеа је понудила другачију логику – купац пролази кроз простор, замишља како би могао да живи, бележи бројеве производа, сам преузима пакете и наставља посао код куће.
Управо ту лежи њен утицај. Није продавала само столове, ормаре и полице него и идеју свакодневице. Изложбене собе нису приказивале раскош него утисак да је уређен живот доступан и достижан.
Зато је каталог компаније деценијама постао нешто више од продајног каталога – једна од најтиражнијих штампаних публикација на свету коју су многи листали и када нису намеравали ништа да купе.
У причи о доласку у Србију постоји и један детаљ који се често изгуби. Икеа није стигла тек отварањем објекта код Београда. Компанија је годинама сарађивала са домаћим произвођачима и добављачима и пре него што је отворила продајни простор. На известан начин, Србија је производила за Икеу пре него што је у њој куповала. Када је 10. августа 2017. објекат најзад отворен, изабрана је локација која није била случајна. Прва Икеа смештена је у Бубањ Потоку, уз ауто-пут Београд–Ниш, на ободу престонице.
Такав избор пратио је модел који компанија користи у многим земљама – до Икее се не свраћа успут, већ се до ње иде намерно. И заиста, многи људи нису тог дана дошли због једне полице или једног ормара. Прошли су кроз изложбене станове, седели на каучима, разгледали предмете који нису били на списку, као да испробавају један модел живота.
Ту се појављује још један детаљ по ком је компанија постала препознатљива – храна. У многим државама људи су временом почели да повезују одлазак у Икеу не само са намештајем него и са ресторанима, чувеним ћуфтама, циметним пецивима и идејом да куповина може да траје дуже него што је планирано.
Постоји још једна занимљивост: објекат отворен код Београда био је четиристоти продајни објекат компаније у свету. Србија је те године била једно од нових тржишта које је компанија посебно истицала. Када се данас погледа уназад, отварање Икее 2017. године не делује као догађај који је променио земљу преко ноћи. Али је показао нешто занимљиво о савременом животу: понекад људи не чекају само нову продавницу. Чекају улазак у место које годинама већ познају – а у њему никада нису били.