До лета 1965. године публика је мислила да зна ко је Боб Дилан. Млади музичар са акустичном гитаром, усном хармоником и песмама које су звучале као разговор о времену у ком се живи већ је постао више од извођача. За многе је представљао лице америчке народне музике и човека који пева у име читаве генерације. Његове песме слушале су се као став, а не само као музика.
Проблем је био у томе што Дилан није желео да остане ту. Током 1965. године почео је да мења свој израз. Уместо искључиво акустичног звука, у песме улазе електрична гитара, појачала и другачији ритам. То није била обична музичка одлука. За део публике звучало је као напуштање читавог система вредности који су у њему видели.
У том периоду настаје песма „Мегина фарма“. На прво слушање делује једноставно: човек одбија да настави да ради на туђој фарми. Али код Дилана буквално значење ретко остане последње. Врло брзо почела су тумачења да фарма није стварно место него симбол – музичке индустрије, политичких очекивања, славе или саме публике која од уметника очекује да остане исти.
Занимљиво је да песма није снимљена у дугом и пажљивом процесу какав се данас често везује за велике албуме. У студио се улазило брзо, са простором за импровизацију и промене у ходу. Дилан је тих година умео да мења текстове непосредно пре снимања, а сарадници су касније говорили да су понекад имали утисак да песма настаје истовремено док је већ снимају.
„Мегина фарма“ појавила се на албуму „Све враћам кући“. Сам назив данас делује готово пророчки – као повратак нечему личном, али у стварности албум је означио одлазак од онога што је публика очекивала. Једна страна плоче доносила је нови, електрични звук, док је друга још чувала нешто од ранијег Дилановог израза. Као да је читав албум документ тренутка у ком се један музичар предомишља пред публиком.
Неколико месеци касније догодио се тренутак који ће касније постати један од најпознатијих у историји популарне музике. На фестивалу народне музике у Њупорту Дилан је изашао на сцену са електричним инструментима.
Данас то не делује као догађај вредан историје. Али тада је било другачије. Део публике није чуо само нови звук него одбијање припадности. Људи који су у њему видели наследника народне музике одједном су гледали човека који свира гласније, брже и као да више не прихвата улогу коју су му доделили.
Уследили су звиждуци. И данас постоји расправа шта је публика тачно одбацила – електричну гитару или право једног уметника да се промени. Неки сведоци касније су тврдили да реакција није била толико драматична колико је касније постала у колективном сећању. Али симбол је остао.
Дилан није објашњавао своју одлуку. Није се правдао. Наставио је да снима.
Још једна мање позната занимљивост говори много о њему: годинама је мењао начин извођења сопствених песама толико да су неке постајале готово непрепознатљиве. Као да је одбијао идеју да песма једном заувек припада и аутору и публици.
Пола века касније догодио се још један необичан обрт. Године 2016. добио је Нобелову награду за књижевност – први кантаутор коме је припало то признање. Одлука је изазвала расправе широм света: једни су тврдили да песма није књижевност, други да је то само признање нечему што је одавно постојало.
Помало у духу његове каријере, Дилан није пожурио да прихвати ни ту улогу. Неколико дана после објаве награде није се јавно оглашавао. Можда је зато „Мегина фарма“ остала важна много дуже од једне музичке сезоне. То није песма о одласку са посла. То је песма о тренутку када човек одлучи да више не живи по туђој представи о томе ко би требало да буде.