Најнеискреније руковање у историји: дан када су Хитлер и Стаљин решили да верују један другом. Постоје тренуци у историји који личе на сцену из лошег филма, толико невероватну да би је сценариста вероватно избацио као претерану. Двојица људи који годинама један другог описују као највеће зло на свету. Замислите да њихови следбеници марширају улицама убеђени да се боре против смртног непријатеља. А онда замислите да ти исти људи седну за сто, наздраве један другом и потпишу споразум о сарадњи!
Управо то се догодило у лето 1939. године.
Адолф Хитлер није крио презир према комунизму. Јосиф Стаљин није имао ништа лепше мишљење о нацизму. Деценију су њихове пропаганде градиле читаве светове засноване на уверењу да онај други представља егзистенцијалну претњу. Да је историја била позориште, они би били главни глумци у представи чији се завршетак зна унапред: један мора уништити другог.
Проблем је био што су обојица сматрали да су паметнији од сценарија.
Док је Европа нервозно посматрала како Немачка гута једну територију за другом, Хитлер је желео слободне руке за обрачун са Пољском. На путу му је стајала ноћна мора сваког немачког стратега — могућност рата на два фронта. Стаљин је, са друге стране, гледао како се Црвена армија још опоравља од сопствених чистки у којима је ликвидирао или уклонио велики део најискуснијег официрског кадра. И њему је требало време.
Тако су двојица људи који никоме нису веровали дошли до истог закључка: можда је најбоље привремено веровати један другом.
Апсурд је био утолико већи што нико није имао илузије о карактеру оног другог. Ово није био сусрет идеалиста који су открили заједничке вредности. Ово је више личило на ситуацију у којој се двојица професионалних варалица договарају о заједничком послу, при чему сваки од њих већ унапред размишља када ће и како преварити партнера.
Када је немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп стигао у Москву, дочекао га је режим који је годинама представљан као смртни непријатељ Трећег рајха. Фотографије са потписивања изгледају скоро надреално. Озбиљна лица, руковања, здравице и учтиви осмеси. Посебно је упечатљиво што је Стаљин те вечери био изузетно добро расположен. Према сведочењима присутних, чак је наздравио Хитлеру, човеку кога је до јуче описивао као једног од најопаснијих непријатеља Совјетског Савеза.
Али прави садржај договора није био у осмесима већ у папирима који су остали сакривени од јавности. Док су новине писале о миру, у тајним протоколима исцртаване су границе туђих држава као да је реч о парцелама на географској карти. Пољска, балтичке земље и други делови источне Европе нашли су се у документима које нико од њихових становника није видео, а који су одлучивали о њиховој судбини.
Најзанимљивији део читаве епизоде можда није сам договор већ реакција обичних људи који су годинама слушали једну верзију стварности. Нацисти су морали да објашњавају зашто су комунисти одједном прихватљиви саговорници. Комунисти су морали да објашњавају зашто се највећи непријатељ прогресивног човечанства сада третира као партнер. Многи партијски активисти и идеолошки војници широм Европе доживели су готово интелектуални кратак спој. Замислите навијача који је цео живот провео убеђујући све око себе да је супарнички клуб оличење зла, а онда га руководство преко ноћи обавести да су од сада савезници.
Ипак, највећа иронија тек је долазила. Хитлер је веровао да је надмудрио Стаљина. Стаљин је био уверен да је надмудрио Хитлера. Обојица су сматрали да су купили време. Обојица су били убеђени да контролишу ситуацију. Али историја има непријатну навику да кажњава људе који превише верују сопственој генијалности.
Мање од две године касније немачке армије прешле су совјетску границу у операцији која је постала једна од највећих војних инвазија у историји. Тренутак када су тенкови кренули ка истоку означио је и коначан крај најнеискренијег партнерства двадесетог века. Човек који је мислио да је купио безбедност схватио је да је купио одлагање. Човек који је мислио да је обезбедио стратешку предност ушао је у рат који ће на крају уништити његов режим.
Зато је пакт из августа 1939. толико фасцинантан. Није то само дипломатски документ. То је студија о људској самоуверености. Двојица најсумњичавијих владара свог доба склопила су споразум јер су били уверени да ће управо они бити ти који ће последњи трепнути. На крају су обојица добила оно што су желела само на кратко, а оно што су покушавали да избегну стигло је још снажније. Историја је пуна ратова, револуција и великих говора, али понекад је довољно једно руковање да открије најважнију истину о људима: најопасније грешке ретко настају из незнања. Много чешће их праве они који су потпуно уверени да су паметнији од свих осталих.