Године 325., на Првом васељенском сабору у Никеји, свет је био на ивици емоционалног и догматског амбиса. Арије, учени и слаткоречиви свештеник, ширио је учење које је претило да хришћанство претвори у суву филозофију – тврдио је да Син није Бог, већ само најсавршеније створење.
Тада на сцену ступа млади ђакон Атанасије. Иако физички низак и ситан, он је поседовао глас који је одзвањао као гром над Медитераном.
Он није бранио само апстрактну дефиницију, већ живу наду човечанства: „Ако Христос није Бог, ми нисмо спасени.” Из те борбе произашао је израз „једносушни” (homoousios), који је постао бетонска плоча на којој и данас почива Васпостављени поредак вере.
Након што је 328. године постао архиепископ Александрије, почела је његова епска одисеја. Атанасије није био политичар који прави компромисе ради мира у кући. Због своје непопустљивости према аријанству, које су често подржавали и сами цареви, провео је укупно 17 година у изгнанству.
Пет пута је био присиљен да напушта своју катедру. Бежао је у пустињу код Светог Антонија Великог, крио се по гробницама и међу монасима, али никада није заћутао.
Тада је настала чувена крилатица „Athanasius contra mundum” -Атанасије против света. Када би му рекли да је читав свет против њега, он би мирно одговорио: „Утолико горе по свет.”
ЧУВАР БОЖАНСКЕ МУДРОСТИ
Атанасије је био мајстор да унесе сложену филозофију у чисту, нестворену светлост коју обичан човек може да разуме.
Његово дело „О оваплоћењу Логоса” и данас је најсветлији пример како се божанска тајна претаче у људску реч.
Али његов највећи књижевни дар свету био је „Житије Светог Антонија”. Тим текстом је извео Православно монаштво из египатског песка и раширио га по читавој Европи. Он је доказао да истински владар није онај који седи на престолу у Цариграду, већ онај који је победио самог себе у тишини келије.
Упокојио се 373. године, након четрдесет и пет година архијерејске службе која је била континуирана битка.
Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валенс; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама.
У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило.
Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Св. Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Упокојио се 373. године
Атанасије Велики није остао запамћен у историји само као неко ко је преживео прогоне, већ и као онај који је сачувао идентитет Христа за будуће векове. Без њега би Православље било само још једна заборављена античка секта.
Он је био дијамант (адамант) вере – прозиран за божанску светлост, али сувише тврд да би га икакав чекић јереси или царске самовоље могао сломити. Он је својим животом доказао да је истина једна, недељива и вредна сваког изгнанства.