Данас, 28. октобра по новом календару (односно 15. октобра по старом), Српска православна црква молитвено прославља светог свештеномученика Лукијана Антиохијског и преподобног Јевтимија Новог. Њихова житија сведоче о снази вере, пожртвованости, духовној мудрости и спремности да се, упркос искушењима, остане веран Христу.
Свети свештеномученик Лукијан
Свети свештеномученик Лукијан рођен је у Самосату, граду у Сирији, у побожној и благочестивој породици. Још од младости истицао се својом ученошћу, скромношћу и љубављу према Светом писму. Када је у двадесетој години остао без родитеља, није се везао за имовину коју је наследио, већ је све што му је припало разделио сиромашнима, определивши се за живот посвећен Богу и духовном усавршавању.
Након тога отишао је у Едесу, где је под духовним руководством исповедника Макарија изучавао Свето писмо. Време је проводио у молитви, посту и строгом подвижништву, настојећи да свој живот у потпуности усклади са хришћанским учењем. Хранио се једноставно, најчешће сувим хлебом и водом, а понекад је проводио и читаву недељу без хране. Већи део дана посвећивао је молитви и богомислију, избегавајући празне разговоре и световне забаве.
Иако је волео тишину и повученост, када би говорио о вери, из његових уста излазиле су речи испуњене духовном мудрошћу. Захваљујући изузетном познавању Светог писма и ревности у ширењу хришћанства, Лукијан је постао познат као један од значајних учитеља Цркве свога времена.
Због својих врлина и великог доприноса хришћанској заједници, рукоположен је за свештеника у Антиохији. Тамо је основао школу у којој је окупљао бројне ученике, подучавајући их како књижевној и световној мудрости, тако и духовном животу, врлинама и разумевању Божанског писма.
Свети Лукијан није био само учитељ већ и вредан писац. Састављао је поучна дела, од чије се продаје издржавао и помагао сиромашнима. Посебно значајан био је његов рад на исправљању појединих места у тексту Светог писма према јеврејском изворнику. На тај начин настојао је да очува веродостојност библијског текста и спречи његово искривљавање у складу са различитим погрешним учењима.
Његова ученост, духовна снага и углед временом су постали познати широм хришћанског света. Међутим, управо су га те особине учиниле метом оних који су настојали да сузбију ширење хришћанства.
У време цара Максимијана Галерија, хришћани су били изложени суровим прогонима. Цар је сматрао да ће уништавањем угледних хришћанских учитеља ослабити и саму Цркву. Пошто је чуо за Лукијанову славу и његов утицај на народ, наредио је да буде пронађен и доведен на мучење.
Лукијан је у почетку покушао да се склони како би избегао хапшење, али га је издао свештеник Панкратије, који је према њему гајио завист. Тако је светитељ ухваћен и спроведен у Никомидију, где је требало да одговара пред царем.
На путу до места страдања, свети Лукијан није мислио само на сопствену судбину. У Кападокији је сусрео војнике који су се, уплашени мучењима, одрекли хришћанске вере. Обратио им се снажним речима, подсећајући их да су као војници спремни да ризикују живот за земаљског владара, а да су се уплашили да страдају за Христа, небеског Цара.
Његове речи дубоко су их потресле. Војници су се покајали због свог одрицања и поново исповедили хришћанску веру. Према црквеном предању, око четрдесет војника тада је пострадало за Христа, а Лукијан је показао да и на путу ка сопственом мучеништву може да укрепи друге и врати их на пут вере.
Када је доведен у Никомидију, затекао је бројне хришћане и своје ученике који су се плашили прогона. Неки су се скривали, док су други размишљали о одрицању од вере како би сачували живот. Свети Лукијан их је охрабрио да се не плаше оних који могу да убију тело, али не и душу, подсећајући их на речи из Јеванђеља по Матеју.
Цар Максимијан, чувши за његову речитост и утицај, најпре је покушао да га придобије обећањима о богатству, даровима и почастима. Према предању, цар се чак плашио да би га разговор са Лукијаном могао поколебати у незнабожачком уверењу, па је са њим разговарао иза завесе. Када је светитељ одбио све понуде, уследиле су претње и сурова мучења.
Лукијан је бачен у тамницу, где су га окивали, тукли оштрим камењем и дуго мучили глађу и жеђу. Посебно тешко страдање било је када су му, према житију, удови били ишчашени, а он положен на оштре комаде разбијене грнчарије, на којима је остао четрнаест дана.
Ипак, ни такве муке нису сломиле његову веру. Када се приближио празник Богојављења, свети Лукијан је пожелео да се заједно са хришћанима заточеним у тамници причести светим Христовим тајнама.
Према предању, верници су успели да уђу у тамницу и донесу хлеб и вино. Пошто нису имали сто на који би поставили дарове за Свету литургију, Лукијан им је рекао да га окруже и да сами буду црква, јер је жива заједница верних Богу драгоценија од грађевине од дрвета или камена. Хлеб и вино постављени су на његове груди, а света литургија служена је док је лежао окован на оштрим комадима црепа. Тако су се заточени хришћани причестили, укрепљени вером и заједништвом.
Следећег дана цар је послао слуге да провере да ли је Лукијан још жив. Када су дошли до тамнице, светитељ је три пута гласно изговорио: „Хришћанин сам!“ Потом је предао душу Господу, остајући веран Христу до последњег даха. Према црквеном предању, пострадао је 311. године, 7. јануара по тадашњем календарском рачунању, на празник Богојављења.
Цар је наредио да његово тело буде бачено у море са каменом привезаним уз њега. После тридесет дана, према предању, свети Лукијан се јавио свом ученику Гликерију и упутио га да потражи његово тело. Гликерије је са другим хришћанима отишао на обалу, где су, како се приповеда, делфини донели нетљено тело светитеља до копна. Верници су га затим узели и часно сахранили.
Много година касније, света царица Јелена, мајка цара Константина Великог, подигла је над његовим гробом цркву у његову част.
Свети свештеномученик Лукијан остао је упамћен као велики учитељ, познавалац Светог писма, подвижник и исповедник Христове вере. Његов живот сведочи о томе да знање добија своју најдубљу вредност када је праћено смирењем, милосрђем и спремношћу да се помогне другима. Његово страдање подсећа вернике на снагу молитве и вере која не посустаје ни пред најтежим искушењима.
Тропар светом свештеномученику Лукијану, глас 4:
Мученик Твој, Господе, Лукијан, у страдању своме примио је непропадљиви венац од Тебе, Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју, мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона. Његовим молитвама спаси душе наше.
Преподобни Јевтимије Нови
Преподобни Јевтимије Нови био је знаменити подвижник и монашки учитељ, чији је живот обележен дубоком вером, одрицањем и посвећеношћу духовном усавршавању. Рођен је 824. године у Анкири, у Малој Азији, од побожних родитеља Епифанија и Ане.
За разлику од многих монаха који су се још у младости повлачили из световног живота, Јевтимије је најпре служио у војсци. Био је ожењен и имао ћерку Анастасију. Ипак, у његовом срцу постепено је јачала жеља за строжим духовним животом и потпуном посвећеношћу Богу.
Одлучио је да напусти дотадашњи начин живота и крене путем монашког подвига. Своје духовно усавршавање започео је у манастирима на Олимпу у Малој Азији, где је живео у молитви, посту и послушању. Касније је отишао на Свету Гору Атонску, једно од најзначајнијих средишта православног монаштва, где је наставио свој подвиг.
Јевтимије се одликовао строгим начином живота, настојећи да се удаљи од световних брига и што више приближи Богу кроз молитву и духовну дисциплину. Његов пример показивао је да пут ка светости није ограничен на једно животно доба, већ да човек у сваком тренутку може да преиспита свој живот и усмери га ка духовним вредностима.
После дужег боравка на Светој Гори, Јевтимије је једно време живео као столпник у близини Солуна. Столпништво је представљало посебан облик монашког подвига у којем су подвижници живели на стубовима или узвишеним местима, посвећујући се непрестаној молитви и строгом уздржању.
Његова духовна снага и углед привукли су бројне људе који су у њему препознавали искусног духовног наставника. У околини Солуна основао је мушки и женски манастир, доприносећи ширењу монашког живота и учвршћивању хришћанске вере у том крају.
Као духовни руководилац, Јевтимије је својим животом сведочио о значају смирења, истрајности и одрицања од пролазних задовољстава ради непролазних духовних вредности. Његов подвиг није био усмерен само на лично спасење, већ и на помоћ другима да пронађу пут ка Богу.
Преподобни Јевтимије Нови упокојио се крајем деветог века на острву Свештеном, у близини Свете Горе. Према црквеном предању, његове свете и чудотворне мошти почивају у Солуну, где су верници наставили да поштују његов духовни лик и дело.
Његов живот остао је пример истрајности у вери и снаге духовног преображаја. Од човека који је најпре живео световним животом, Јевтимије је постао монах, подвижник и оснивач манастира, показујући да истинска промена почиње унутар самог човека.