Замислите човека који ујутру израчунава положај звезда, поподне саветује најмоћнију владарку Европе о државним питањима, а увече покушава да успостави контакт са анђелима. Да је реч о књижевном јунаку, многи би рекли да је претеран. Историја је, међутим, понекад маштовитија од сваког романа. Џон Ди, рођен 13. јула 1527. године у Лондону, био је једна од најнеобичнијих личности ренесансне Европе.
Математичар, астроном, географ, навигатор, филозоф, астролог, алхемичар и окултиста – све те титуле припадале су истом човеку. Данас нам је тешко да разумемо такву комбинацију интересовања. Савремени свет навикао је на специјализацију. Научник је научник, свештеник је свештеник, а мистик је мистик.
У 16. веку ствари су изгледале другачије. Свет је још увек био место у којем су се математика, теологија, астрономија и магија преплитале. Многи образовани људи веровали су да су све те области само различити путеви ка истој истини. Нико ту идеју није отелотворио тако потпуно као Џон Ди.
Ди је одрастао у времену огромних промена. Било је то доба када су европски морепловци откривали нове континенте, када су се старе представе о свету рушиле, а нове настајале готово из године у годину. Студирао је на Кембриџу и већ као млад човек стекао репутацију изузетно образованог научника. Посебно су га занимале математика и астрономија, дисциплине које су у то време биле од пресудног значаја за пловидбу и истраживање света.
Причало се да је поседовао невероватну способност учења. Говорио је више језика, читао античке ауторе у оригиналу и непрестано трагао за новим знањем. Али Ди није желео да буде само учењак. Желео је да разуме како је устројен читав космос.
Жена на престолу и човек из сенке
Када је на енглески престо ступила Елизабета I, Џон Ди је већ био познат у интелектуалним круговима. Временом је постао један од њених најцењенијих саветника. Према предању, управо је он одредио датум њеног крунисања на основу астролошких прорачуна. Данас то може звучати необично, али у 16. веку чак су и владари озбиљно схватали такве савете.
Његов утицај, међутим, није се завршавао на звездама. Ди је био међу првима који су заговарали ширење енглеског поморства и прекоморских истраживања. Израђивао је карте, проучавао навигацију и подстицао идеју да Енглеска треба да постане велика поморска сила.
Неки историчари сматрају да је управо он међу првима користио израз „Британска империја“, много пре него што ће она заиста постати највећа империја коју је свет видео. Тако се иза човека који је проучавао мистерије небеса крио и један од интелектуалних архитеката будуће светске силе.
У месту Мортлејк, недалеко од Лондона, Џон Ди је створио нешто што је личило на претечу модерног истраживачког центра. Његова кућа била је испуњена књигама, картама, научним инструментима и рукописима. Поседовао је више хиљада наслова, што је у 16. веку представљало право богатство.
То није била само приватна библиотека. Била је једна од највећих збирки знања у читавој Енглеској. Морепловци су долазили по савете о навигацији. Племићи су тражили тумачења политичких прилика. Научници су расправљали о новим идејама. У времену пре универзитетских института и научних академија, Дијева кућа била је место на којем се окупљао интелектуални свет земље.
Огледало у којем су се појављивали анђели
А онда долазимо до дела приче због којег је његово име преживело векове. Колико год да је био посвећен науци, Џон Ди је веровао да постоје облици знања до којих се не може доћи разумом. Желео је нешто више. Желео је директан разговор са небом. Осамдесетих година 16. века упознао је човека по имену Едвард Кели. Кели је тврдио да поседује способност да у кристалним огледалима и полираним каменовима види натприродна бића.
Ди је постао његов сарадник. Сатима су седели у посебно припремљеним просторијама док је Кели посматрао кристал и преносио поруке за које је тврдио да долазе од анђела. Ди је све пажљиво бележио. Стотине страница испуњене су записима о тим сеансама. За њега то није била забава нити превара. Био је уверен да учествује у откривању најдубљих тајни свемира.
Потрага за изгубљеним језиком
Међу најнеобичнијим резултатима тих разговора био је језик који данас називамо енохијанским. Ди и Кели тврдили су да су им анђели открили читав систем речи, граматике и симбола. Веровали су да је то праисконски језик човечанства, језик којим су говорили Адам и Ева пре изгнанства из Раја.
Данас историчари, лингвисти и окултисти и даље расправљају о пореклу тог необичног система. За једне је реч о маштовитој конструкцији двојице људи опседнутих мистиком. За друге је то један од најфасцинантнијих езотеријских пројеката у европској историји. Како год било, мало је научника који су истовремено писали математичке расправе и покушавали да дешифрују језик анђела.
Последње године живота нису биле славне као ранији период. Политичке прилике су се мењале, а интересовање за његове идеје постепено је слабило. Његова велика библиотека била је делимично опљачкана током његових путовања по Европи. Човек који је некада саветовао владаре све чешће је остајао на маргинама јавног живота.
Умро је 1608. или 1609. године, а тачан датум његове смрти није сасвим познат. То је необичан завршетак за човека који је толико времена посветио разумевању света.
Последњи универзални човек
Можда најзанимљивија ствар код Џона Дија није ни астрологија, ни алхемија, ни разговори са анђелима. Најзанимљивије је то што он представља тренутак у историји који више не постоји. После његовог доба наука и окултизам кренули су различитим путевима. Астрономија се одвојила од астрологије. Хемија од алхемије. Експеримент од мистике.
Свет је постајао све специјализованији. Људи попут Џона Дија постепено су нестали. Зато његова биографија и данас делује тако необично. Он није био само математичар који је веровао у анђеле, нити окултиста који је читао научне расправе.
Био је последњи представник једног старог сна – вере да један човек може обухватити све знање света, од звезда на небу до тајни које се, можда, крију иза њих. И управо зато, готово четири и по века после смрти, Џон Ди остаје једна од најзагонетнијих личности европске историје. Не зато што је пронашао одговоре, већ зато што се усудио да поставља питања на која се већина његових савременика није ни усуђивала да помисли.