„Дијабетес је мене лично изградио као особу и питање је да ли бих данас постигао све ове успехе у животу да га није било!“
Овим снажним и инспиративним речима, Александар Опачић, председник Дијабетолошког савеза Србије и дугогодишњи активиста, отворио је своју душу у емотивном и дубоком разговору за „Пулс Пазове“. Kроз сопствено искуство дуго три деценије, Опачић је огледало свих оних који се свакодневно суочавају са дијабетесом, болешћу која, како сам каже, не дефинише човека, већ му даје снагу да гради живот без компромиса.
Од борбе 90-их до глобалног лидера
Дијагноза која му је успостављена 1997. године, када је имао свега осам година, била је огроман шок за његову породицу. У време када информације нису биле лако доступне, а интернет тек у зачетку, борба је била заснована на нагађањима, строгим дијетама и огромном страху.
„То је било време када нисмо имали од кога да научимо. Моја мајка је спремала оброке који су се мерили у грам, дословно у један једини грам. Вредности су се слепо пратиле, а страх од хипогликемије и кома био је константно присутан. Тек много касније, када сам и сам постао родитељ, схватио сам кроз шта су моји родитељи пролазили 90-их година када им је неко рекао да ће њихово дете до краја живота живети са дијабетесом.“
Ипак, уместо да га болест спута, Опачић је преузео контролу над својим здрављем. Прекретница се догодила 2009. године након озбиљних здравствених компликација, када је одлучио да се активније укључи у заједницу, помаже другима и разбија предрасуде.
Његов рад и посвећеност брзо су препознати, па је кроз едукативне кампове за младе постао глобални лидер у међународним организацијама (ИДФ), отишао на усавршавање у Мелбурн, а од 2017. године ступио је на чело Дијабетолошког савеза Србије.
Слатка математика и живот без забрана
Једна од највећих заблуда са којима се суочава је чињеница да људи са дијабетесом „не смеју ништа слатко“. Опачић истиче да је „кључ“ свега у едукацији и такозваној „слаткој математици“ – прецизном односу између уноса угљених хидрата и дозе инсулина.
„Ја сам први поборник тога да не постоји храна коју ја не смем да поједем! Грешка је када деци или одраслима кажете ‘не смеш’. Твој мозак тада реагује са ‘е сад баш желим’. Особа са дијабетесом тип 1 може да поједе и парче торте и плазму, ако зна тачан однос и ако то покрије одговарајућом дозом инсулина. Суштина дијабетеса је да овладате том математиком како би вам шећер остао стабилан.“
Опачић подсећа и на изазове свакодневице: мерење шећера, стална прерачунавања, давање инсулина и доношење преко 200 до 300 додатних одлука дневно у односу на просечног човека.
„Сваки дан кад устанем, прва ствар коју урадим је да погледам тренутну вредност шећера у крви. Спрам тога правим план за наредних сат или два. Са дијабетесом не можете правити план за цео дан – то је немогуће.“
Притисци средине и драматичне животни приче
Kроз рад у Савезу, Александар се сусретао са потресним судбинама које најбоље осликавају колико је стигматизација оболелих и даље присутна у друштву. Једна од најдирљивијих прича коју је поделио односи се на девојку коју је вереник оставио под притиском породице.
„Девојка је била на нашем кампу након што ју је вереник оставио. Он је њу волео, али су његови родитељи извршили толики притисак на њега – тврдећи да она неће моћи да затрудни, да ће им дете бити болесно и сличне неистине – да ју је на крају оставио. Из чистог незнања! А она је након тога пала у депресију. То су страховите ствари које показују колико морамо да едукујемо друштво.“
На срећу, захваљујући едукацији, физичкој активности и подршци коју је добила у Савезу, та иста девојка је у року од годину дана драстично променила свој живот, загрејала се за здрав начин исхране и постала инспирација другима.
Највећа снага – породица и унутрашњи мир
Иако на дневној бази води борбу са бројним обавезама, Александар истиче да је његова највећа лука и извор унутрашњег мира породица – супруга и ћеркица.
„Оно што ме чини срећним и што волим јесте моја породица. Не постоји ништа важније од момента када дођем кући и са ћеркицом узмем нешто да радим или се мазимо. Погледам је и кажем – ово је једино битно у животу. Све остало је пролазно. Што се дијабетеса тиче, ја верујем и чврстог сам става да моје дете никада неће имати дијабетес. То је за куцано у мојој глави. А ако се случајно и деси – ту сам да јој све одмалена покажем…“
Порука за крај: Дијабетес није препрека, већ мотив
За свих 800.000 људи у Србији који живе са дијабетесом, Александар Опачић има јасну поруку: дијабетес вас не сме зауставити.
„Најлакше је сести и бити у бедаку и депресији, питати се ‘зашто баш ја’. Али чему то води? Ја сам са овим дијабетесом пропутовао свет, упознао дивне људе, изградио свој карактер и дисциплину. И даље радим оно што ме чини срећним. Дијабетес ме није спутао ни у чему!“
Погледајте целу епизоду: