Када бисте средином седамнаестог века питали просечног европског дипломату шта је врховни циљ његове узвишене каријере, одговор вероватно не би био спречавање крвопролића или потписивање трговинског споразума, већ право да први уђе у просторију и седне на столицу са мало вишим наслоном од свог колеге.
У свету у коме је геополитика била неразмрсиво испреплетана са личним поносом монарха, амбасадори нису били обични преговарачи, већ ходајући споменици сујете својих господара. Сваки поглед, редослед седења у кочијама или дубина наклона третирани су са истом озбиљношћу са којом се данас прате нуклеарни арсенали, а један несмотрен корак на црвеном тепиху могао је без проблема покренути ратне бродове.
Овај барокни театар апсурда достигао је свој врхунац када су се француски и шпански представници срели у Лондону, граду који ће постати поприште једног од најсрамнијих инцидената у историји дипломатије.
Разлог окупљања био је свечани дочек новог шведског амбасадора, догађај који је по протоколу захтевао да сви присутни изасланици прате шведску кочију у строго утврђеном редоследу.
Гроф д’Естрад, који је представљао тада младог и паклено амбициозног Луја Четрнаестог, чврсто је одлучио да његова кочија мора заузети позицију одмах иза Швеђанина. Са друге стране, шпански амбасадор, барон де Ватевил, човек једнако крутог карактера и дубоког џепа, сматрао је да би уступање првенства Французима представљало смртни грех против шпанске круне.
Оно што је требало да буде рутинска дипломатска парада брзо се претворило у тактичко планирање уличне борбе. Барон де Ватевил није се ослонио само на лепе речи и барокне манире. Данима пре параде, шпански амбасадор је ангажовао малу приватну војску сачињену од локалних лондонских насилника, наоружао своју пратњу до зуба и чак потплатио део енглеске публике да навија за Мадрид. Када су кочије коначно кренуле кроз лондонске улице, француски изасланик је са ужасом схватио да Шпанци немају намеру да поштују џентлменски договор. Када су Французи покушали да пресеку пут шпанској кочији, барокна углађеност је потпуно испарила, уступивши место чистом, непатвореном улучном насиљу.
Уследила је општа туча усред Лондона пред хиљадама шокираних посматрача, који су овај сукоб посматрали као бесплатан и прилично крвав спортски догађај. Шпански кочијаши и њихови унајмљени батинаши хладнокрвно су напали француску пратњу, секући тетиве на коњима који су вукли француску кочију и пуцајући из мускета на свакога ко је покушао да приђе. Неколико људи је погинуло на лицу места, десетине су рањене, а рањени коњи су у паници газили преплашену публику. Енглеска стража је све то посматрала са безбедне удаљености, имајући изричито наређење да се не меша у сукоб две суперсиле које су одлучиле да своје рачуне сведу на лондонској калдрми. Барон де Ватевил је тријумфално прошао кроз град, заузевши жељено место иза Швеђанина, док је гроф д’Естрад остао у блатњавој локви, са уништеном кочијом и тешко повређеним поносом.
Када је вест о овом лондонском уличничењу стигла до Версаја, млади краљ Луј Четрнаести је доживео напад праве, неконтролисане хистерије. За њега то није био инцидент у саобраћају, већ директна објава рата његовом божанском праву да буде први у свему.
Краљ је одмах протерао шпанског амбасадора из Париза, повукао свог представника из Мадрида и упутио Шпанији ултиматум који је гласио: или ће се шпански краљ јавно извинити и признати првенство Француске у свим дипломатским мисијама широм света, или ће француска војска одмах умарширати у тадашњу шпанску Низоземску. Суочен са банкротом и исцрпљен претходним ратовима, шпански краљ Филип Четврти је морао да прогута најгорчу пилулу свог живота и погне главу пред уценом.
Највећи апсурд ове кризе, која је замало запалила читав континент, одиграо се у самој завршници, када је у Версај стигло посебно шпанско посланство. Пред читавим француским двором и страним дипломатама, шпански изасланик је морао званично да прочита изјаву у којој се Мадрид заувек одриче права да његови амбасадори икада више покушају да претекну француске кочије.
Луј Четрнаести је био толико одушевљен овом капитулацијом због једног места у реду да је наредио ковање посебне златне медаље која ће вечно сведочити о овом тријумфу. На медаљи није била урезана победа у некој великој бици, нити освајање нових територија, већ сцена у којој шпански амбасадор понизно признаје француско првенство у протоколу.