Најлуђи политички канибализам у историји

Дан када је бесна и гладна руља у Хагу, незадовољна вођењем рата, буквално линчовала, убила, а затим из чисте политичке сујете и освете  појела делове тела свог премијера Јана де Вита и његовог брата. Ово је вероватно једини документовани случај у модерној европској историји где је народ своје незадовољство владом решио тако што је буквално појео премијера. 

У анама светске политичке историје постоје бројни начини на које је незадовољан народ смењивао своје корумпиране или неуспешне лидере. Падали су пред изборима, револуцијама, војним пучевима, па чак и гиљотинама. 

Међутим, двадесети август хиљаду шесто седамдесет друге године остаје уписан као дан када је холандска јавност померила границе политичког радикализама и буквално трансформисала појам гутања политичких противника у стварност. 

Тог дана, у Хагу, бесна и изманипулисана гомила грађана је незадовољство ратним неуспесима решила тако што је линчовала, убила, а затим на лицу места испекљала и појела делове тела свог премијера Јана де Вита и његовог брата Корнелиса. Овај догађај стоји као вероватно једини потпуно документовани случај гастрономског канибализма над шефом владе у модерној европској историји.

Да би се разумео овај надреални хорор сценарио, потребно је загребати испод површине тадашње холандске сујете. Јан де Вит је био генијалан математичар, врхунски државник и човек који је током Златног доба Холандије пуне две деценије успешно водио земљу као Велики пензионариј, што је тадашњи еквивалент функцији премијера. 

Под његовом палицом, Холандија је постала трговачка и поморска суперсила, али је Де Вит направио једну кључну, фаталну психолошку грешку. Да би заштитио републиканско уређење и моћ богате буржоазије, систематски је смањивао буџет за војску и укинуо функцију стадхоудера — врховног војног команданта — коју је традиционално држала моћна племићка династија Оранж. 

Када је хиљаду шесто седамдесет друге године, која је у холандској историји остала упамћена као Година катастрофе, земљу истовремено напала коалиција Француске, Енглеске и неколико немачких кнежевина, холандска одбрана се срушила као кула од карата.

Паника је моментално појела здрав разум грађана, а заслепљеност пропагандом присталица принца Вилијама Оранског уперила је прст у браћу Де Вит. Преко ноћи, човек који је изградио холандско богатство проглашен за издајника који је намерно продао земљу Французима. Његов брат Корнелис је ухапшен под потпуно лажним оптужбама да је планирао атентат на принца Вилијама и бачен у затвор у Хагу, где је подвргнут тешким тортурама. Када је Јан де Вит, који је већ поднео оставку на место премијера, двадесетог августа дошао у затворску зграду да посети свог осакаћеног брата и помогне му да се спакује за изгнанство, упао је у савршено постављену политичку замку.

Локална цивилна милиција, која је требало да чува ред, намерно се повукла са улица, остављајући затворске капије отворене пред надирућом, пијаном и бесном руљом. Гомила је упала у зграду, извукла браћу Де Вит на улицу и ту је почео неописив правосудни маскенбал у коме је психологија масе доживела своје потпуно помрачење. Браћа су најпре брутално претучена, а затим устрељена. Када су били мртви, сујета и глад за осветом нису утихнуле; руља је њихова тела одвукла до локалних вешала, обесила их наопачке и почела да их уредно комада ножевима.

Права застрашујућа забава за масу иронично је прерасла у кулинарски пир. Поједини чланови руље, потпуно заслепљени хистеријом, почели су да продају делове тела бившег премијера и његовог брата као сувенире. Они најрадикалнији су отишли корак даље – наложили су ватру испод вешала, испекли комаде меса и појели их на лицу места, док су преостале делове делили окупљеном народу у знак тријумфа над издајом. Историчари су касније забележили да је неколико прстију и делова одеће браће Де Вит сачувано и данас се чувају у музејима као бизаран подсетник на то шта се дешава када народ изгуби поверење у своју владу.

Принц Вилијам Орански, који је након овог масакра преузео апсолутну власт у земљи, јавно је изразио згражавање над овим чином, али је његова политичка сујета брзо показала право лице. Нико од коловођа линча и канибализма никада није процесуиран, а неки су чак добили државне пензије и заштиту новог режима, што јасно говори о томе да је овај гастрономски политички атентат имао благослов са самог врха моћи.