Има тренутака у историји који не изгледају као прекретнице док се дешавају. Нема експлозије, нема свечаних објава, нема осећаја да се управо мења век. Само папир, мастило и један потпис који делује готово обично. У августу 1939. године, на једном таквом папиру, стајало је име Алберта Ајнштајна.
У очима света, то име је већ тада било симбол чисте мисли, човека који је разумео како свемир функционише, али није имао много додира са светом оружја и политике. Или се бар тако веровало. Зато је управо његов потпис имао тежину коју други нису могли да постигну. Писмо је било упућено америчком председнику Френклину Делану Рузвелту. У њему се није говорило о апстрактним теоријама, већ о нечему много конкретнијем и узнемирујућем: могућности да Немачка ради на развоју нове врсте бомбе, засноване на цепању атома.
Ипак, оно што често измиче у поједностављеним причама јесте чињеница да Ајнштајн није био аутор те идеје.
Иза сцене стоји други човек – мађарски физичар Лео Силард, тихи ум који је међу првима схватио да ново откриће у нуклеарној физици неће остати у лабораторији. Силард је разумео нешто што је многима деловало као далека теорија: да би научно откриће могло постати оружје невиђене снаге. И да би Немачка, у рукама нацистичког режима, могла бити прва која ће га употребити.
Зато је потражио Ајнштајна. Не зато што је овај био најупућенији у техничке детаље, већ зато што је био најгласније име које је могло да се чује у Белој кући. И ту почиње морална напетост ове приче. Ајнштајн – човек који је током Првог светског рата осуђивао национализам и ратну хистерију, који је веровао у међународно разумевање и научну сарадњу – сада ставља свој ауторитет у службу упозорења о оружју које још не постоји у пракси, али већ постоји у могућности.
Историја ретко нуди такве обрте: пацифиста који упозорава на рат тако што убрзава припреме за њега.
Када је писмо стигло до Рузвелта, реакција није била онаква каква се често замишља у ретроспективи. Нема драматичног тренутка просветљења. Нема хитне мобилизације научника истог дана. Постоји, пре свега, политичка опрезност, бирократска спорост и свет који још увек није у потпуности разумео шта се налази на хоризонту.
Месеци ће проћи пре него што се идеја претвори у систематски истраживачки напор. А када се то коначно догоди, више није реч само о једном писму, већ о читавој трци која ће променити ток 20. века.
И ту се појављује једна од најнепријатнијих историјских иронија. Многи научници који су разумели потенцијал нуклеарне физике потицали су из Европе, а велики број њих био је јеврејског порекла. Управо они које је нацистичка политика протерала или приморала на бег, завршиће у америчким лабораторијама. На тај начин, прогон који је требало да ослаби једну научну заједницу постао је фактор који је убрзао стварање оружја у другој.
Историја ретко делује праволинијски. Чешће личи на низ парадокса који се укрштају у најнеочекиванијим тачкама. Када се рат завршио, свет је већ био другачији. Хирошима и Нагасаки нису били само географска имена, већ симболи уласка у нову епоху – нуклеарно доба, у коме човек први пут поседује средство сопственог уништења у индустријским размерама. А Ајнштајн, човек чије име је било на писму које је помогло да се та епоха убрза, није доживео ту историју равнодушно.
Последњих година живота све чешће је говорио о одговорности научника и опасности коју носи неконтролисано знање. Наводно је једном приметио да би поступио другачије, да је знао да Немачка неће успети да направи атомску бомбу. То није реченица оправдања. Више личи на касно схватање тежине једног тренутка у коме приватна одлука постаје глобални догађај. И можда је управо у томе суштина ове приче. Није то прича о једном писму. Ни о једном научнику. То је прича о тренутку када је човечанство први пут јасно увидело да знање више није само моћ разумевања света, већ и моћ његовог окончања.