Замислите да је 1910. година и да сте кренули на пут. Испред вас није ауто-пут већ уска трака прашине која се губи негде иза хоризонта. Нема саобраћајних знакова, нема бензинских пумпи на сваких неколико километара, нема навигације која ће вас упозорити да скренете лево за двеста метара. Ако се мотор поквари, вероватно ћете морати сами да га поправљате. Ако пробушите гуму, нико не гарантује да ћете у близини пронаћи мајстора. А ако вас ноћ затекне далеко од куће, мораћете добро да размислите где ћете преспавати.
Управо је такав био свет у тренутку када је почетком августа 1909. године отворен један од првих хотела на свету намењених искључиво аутомобилистима. Данас то звучи као ситница. Један хотел више или мање не делује као догађај вредан памћења. Али људи тог времена нису видели само нову зграду. Видели су доказ да се рађа потпуно нов начин живота.
Тешко је данас разумети колико је аутомобил био револуционаран изум. Вековима су људи путовали приближно истом брзином. Коњаници средњег века, трговци из осамнаестог века и путници с почетка деветнаестог нису се кретали много брже једни од других. Растојања су се мерила данима, а не километрима. Одлазак у удаљени град често је био догађај који се планирао недељама.
А онда је дошао мотор. Први власници аутомобила били су прави пионири друмова. Њихова возила данас би више личила на необичне кочије него на аутомобиле које познајемо. Била су бучна, непоуздана и често каприциозна. Пут од стотинак километара могао је да потраје читав дан, а сваки квар значио је нову авантуру.
Постоје записи да су рани возачи са собом носили читав сет алата, резервне делове, канистере са горивом, па чак и уже за извлачење возила из блата. Један амерички новинар почетком двадесетог века нашалио се да је добар возач истовремено морао бити и механичар, и истраживач, и човек спреман на све.
Зато је појава хотела намењених аутомобилистима имала много већи значај него што се на први поглед чини. По први пут неко је препознао да на путевима постоји нова врста путника. Не онај који долази железницом по строго утврђеном реду вожње, већ човек који сам одлучује када ће кренути, где ће се зауставити и колико ће дуго остати.
То је била суштина промене. До тада је путовање углавном било прилагођено систему. Сада је систем почео да се прилагођава путнику.
У исто време, број аутомобила нагло је растао. Само годину дана раније представљен је чувени Ford Model T, а његова масовна производња постепено је претварала аутомобил из играчке богатих у превозно средство доступно обичним људима. Многи су ипак били убеђени да је реч о пролазном тренду. Поједини стручњаци тог доба тврдили су да већина људи никада неће имати потребу за сопственим аутомобилом.
Историја се побринула да их демантује. Како су друмови постајали све прометнији, рађала се и потпуно нова култура. Појављивали су се ресторани крај пута, сервисне радионице, паркинзи и мотели. Читави градови почели су да живе од путника који су пролазили кроз њих. Данас је то толико уобичајено да ретко ко размишља о томе, али почетком прошлог века све је то било ново и узбудљиво.
Једна занимљивост посебно дочарава дух времена. Многи хотели су у својим рекламама истицали не удобност соба или квалитет хране, већ чињеницу да поседују сигуран простор за смештај аутомобила. Данашњи паркинг тада је био луксуз. Возило је често представљало највреднију ствар коју је породица поседовала и власници су желели да знају да ће га ујутру затећи читавог. Међутим, највећа промена није се догодила на путевима, већ у људским главама.
Аутомобил је први пут дао обичном човеку осећај да може да крене куда пожели. Желите да видите море? Седнете и кренете. Желите да посетите родбину у другом граду? Не зависите од реда вожње. Желите да истражите непознате пределе? Пут је испред вас. То је била нова врста слободе какву претходне генерације нису познавале.
Због тога прича о једном хотелу није прича о архитектури, туризму или пословању. Она говори о тренутку када је свет почео да се креће другачије. О времену када је човек први пут добио могућност да сам бира правац, темпо и дужину свог путовања. Све што данас везујемо за путовања друмом – летовања аутомобилом, бескрајне колоне на ауто-путевима, мотеле, кампере, панорамске руте и спонтане викенд-излете – води порекло из тог доба. Из времена када је неко схватио да се појавила нова генерација путника и да ће јој бити потребно ново место за одмор. А можда је баш зато ова наизглед мала вест преживела више од једног века. Не зато што је отворен још један хотел, већ зато што је тог дана постало јасно да пут више није само растојање између две тачке. Постао је обећање слободе.