Сви смо бар једном доживели исту ствар. Гледамо филм касно увече, можда чак ни не обраћамо превише пажње на радњу, а онда се на екрану појави нешто сасвим неочекивано – сендвич који крцка под зубима, парче пице из којег се развлачи сир, шоља кафе из које се пуши пара. Неколико секунди касније више не размишљамо о главном јунаку. Размишљамо о томе шта бисмо могли да поједемо.
Филмови су нас током деценија наговорили на многе ствари, али ретко ко помиње колико су нас пута натерали да огладнимо. Неке сцене су постале толико славне да су надживеле саме филмове. Данас многи знају за чувени сос од парадајза из „Кума“, иако филм нису гледали годинама. Док се у позадини решавају озбиљни породични послови, неко објашњава како се прави добар сос. Баш у томе лежи чар. Док очекујете драму, добијете рецепт.
Можда је зато храна тако моћна на екрану. Она спушта причу на земљу. Може да нам покаже ко је неко боље него десет минута дијалога. Начин на који лик једе, шта наручује, како држи шољу кафе или да ли увек касни на породични ручак, често открива више од читаве биографије. Италијански филмови и филмови о италијанским породицама то су одавно схватили. У њима кухиња није просторија него позорница. За столом се склапају савези, решавају свађе, изговарају речи које мењају судбине читавих породица. Чак и када се гледалац не сећа тачног дијалога, остаје му у памћењу велика чинија тестенине из које се дими сос.
Занимљиво је да снимање таквих сцена није ни приближно романтично као што изгледа. Следећи пут када видите глумца како са уживањем једе огроман хамбургер или парче торте, сетите се да је можда тог дана већ појео десети исти такав. Једна једина сцена ручка понекад се снима сатима. Због тога многи глумци касније признају да неко време нису могли ни да погледају храну коју су јели пред камерама.
Филмска индустрија је због тога створила и једно необично занимање за које већина људи никада није чула. На великим снимањима постоје стручњаци чији је посао да брину искључиво о храни. Они пазе да све изгледа потпуно исто у сваком кадру. Ако је на тањиру било шест маслина, мора их бити шест и после прекида снимања. Ако је одрезак био загризен са леве стране, тако мора изгледати и сат времена касније када се сцена настави. Посао делује једноставно, али од њихове пажње зависи да ли ће гледалац приметити грешку.
Постоји још једна мала тајна филмске кухиње. Храна коју гледамо није увек права. Сладолед је најпознатији пример. Под јаким рефлекторима растопио би се пре него што камера ухвати добар кадар. Зато су се годинама користиле разне замене које су изгледале савршено, али нису биле намењене јелу. Испада да су неки од најлепших сладоледа у историји филма били потпуна илузија.
С друге стране, нека јела су захваљујући филмовима и серијама стекла славу коју никада не би имала сама. Данас милиони људи знају за рататуј, иако до појаве истоименог анимираног филма многи никада нису ни чули за то француско јело. Помало је иронично да је један цртани пацов успео да уради више за популарност рататуја него векови француске гастрономије.
Слично се догодило и са питом од вишања из серије „Твин Пикс“. После емитовања серије бројни кафићи широм света почели су да је истичу на менијима. Људи нису долазили само због укуса. Долазили су због осећаја да на тренутак могу да уђу у свет који су гледали на телевизији. То је нешто што се у гастрономији дешава чешће него што бисмо помислили. Једна добро снимљена сцена понекад вреди више од најскупље рекламне кампање. После популарних филмова и серија гледаоци посећују ресторане, кафиће и посластичарнице које су видели на екрану. Наручују исто јело, седају за исти сто и фотографишу се на истом месту. Некада је за туристичку славу био потребан водич. Данас је довољан добар кадар.
Када смо већ код кафића, мало која серија је учинила више за културу испијања кафе од „Пријатеља“. Милиони гледалаца пожелели су да имају свој стални сто, омиљену шољу и друштво које се окупља сваког дана. Није ту била ствар у кафи. Била је ствар у осећају припадања. Кафа је само добила споредну улогу у причи о пријатељству. И ту се крије права тајна филмске хране. Она ретко представља само храну. Понекад је симбол дома. Понекад породице. Понекад детињства. Један тањир палачинака може некога да врати двадесет година уназад. Чаша лимунаде може да подсети на летовање. Мирис који уопште не постоји у филму одједном се појави у нашем сећању.
Зато се често дешава да после двочасовног филма заборавимо поједине обрте у радњи, али савршено памтимо парче торте, чинију тестенине или шољу кафе. Док специјални ефекти покушавају да нас задиве, храна ради нешто много једноставније и много моћније. Подсећа нас на сопствени живот. И зато је вероватно највећи комплимент који једна филмска сцена може да добије онај који свако од нас бар понекад изговори: „Е, сад ми се баш једе то што гледам.“