Када је средином XIX века кројач Џејкоб Дејвис дошао на идеју да џепове радничких панталона учврсти бакарним нитнама, није размишљао о моди. Размишљао је о томе како да се тканина не распадне под тежином чекића, ексера и алата. Заједно са трговцем Левијем Штраусом 1873. године патентирао је панталоне које су требале да трају дуже од свог власника. Нико није могао да претпостави да ће управо тај комад радне одеће једног дана постати један од најпрепознатљивијих симбола модерног света.
Прве фармерке нису биле намењене људима који су желели да се издвоје. Напротив. Носили су их рудари, железничари, дрвосече, сточари и фармери, људи који су по цео дан радили у прашини, блату и зноју. Плави деним није био ствар укуса, већ практичности. Што су панталоне биле прљавије и изгребаније, то су боље сведочиле да обављају посао због којег су направљене. У то време нико није желео да изгледа као рудар ако није морао.
Промена није почела у кројачким радњама већ у биоскопима. Холивудски вестерни претворили су каубоје у хероје, па је радничка униформа постала симбол снаге и независности. Неколико година касније Џејмс Дин и Марлон Брандо обукли су фармерке на великом платну и претворили их у униформу младих који нису желели да личе на своје родитеље. Толико су плашиле ауторитете да су педесетих година у појединим америчким школама биле забрањене, јер су сматране одећом побуњеника и преступника.
Шездесетих година уследио је још један необичан преокрет. Хипици су их прихватили као симбол једнакости, одбацивања друштвених разлика и отпора потрошачком друштву. Исте панталоне које су настале да издрже тежак физички рад сада су постале порука да човек вреди више од онога што поседује. Деловало је као да је деним коначно пронашао своје место.
Испоставило се да је то био тек почетак. Модна индустрија је убрзо урадила оно што историја често ради са симболима побуне — претворила их је у луксуз. Данас најскупље фармерке производе модне куће чије цене достижу неколико хиљада евра. Намерно се перу камењем, избељују, цепају, гребу и старе како би изгледале као да су преживеле године тешког рада. Оно што је некада било доказ напорног живота постало је пажљиво дизајниран модни ефекат.
Највећи парадокс није у томе што су фармерке освојиле свет. Парадокс је што су ожиљци рада постали ствар престижа. Некада су се цепале зато што је власник морао да ради. Данас се купују већ поцепане зато што то неко може да плати.
Платно од кога су настале прве фармерке није увек било деним. Најранији модели шивени су и од чврстог памучног платна познатог као „duck cloth“, које се користило за шаторе и прекриваче. Бакарне нитне, по којима су фармерке постале препознатљиве, биле су толико ефикасне да је њихов патент постао један од најважнијих у историји радне одеће.
Током Другог светског рата фармерке су у САД биле сврстане у производе од значаја за ратну привреду, па су се продавале првенствено радницима који су радили у фабрикама и на инфраструктурним пројектима.
Данас су фармерке један од ретких одевних предмета који се истовремено налазе у гардероби физичких радника, рок музичара, студената, председника држава, милијардера и модела на најскупљим светским ревијама.