Кутија за децу понекад може да открије више о једном времену него читави уџбеници. Почетком педесетих у једној таквој кутији могли сте да добијете Гајгеров бројач, Вилсонову комору, спинтарископ и праве узорке уранијумске руде. Цена? 49,50 долара. Производ се звао U-238 Atomic Energy Lab и био је намењен деци.
За човека који га је осмислио, у томе није било ничег посебно чудног. Алфред Карлтон Гилберт био је амерички проналазач и произвођач играчака, човек који је већ стекао богатство правећи Erector Set, својеврсни дечји грађевински систем од металних делова. Гилберт је веровао да дете не треба само да гледа играчку. Треба да је раставља, саставља, мери, испробава и, ако је могуће, нешто стварно открије.
- године свет је био опчињен атомом. Само пет година раније завршен је Други светски рат атомском бомбом. Совјетски Савез је 1949. тестирао своју прву атомску бомбу. Нуклеарна енергија више није била далека научна фантазија. Била је симбол будућности, страха и технолошког напретка у исто време. А Гилберт је у свему томе видео прилику да деци покаже како нови свет функционише.
Тако је настао U-238 Atomic Energy Lab. У комплету су се налазила четири мала узорка радиоактивне руде: уранит, торбернит, аутунит и карнотит. Ту је био и Гајгер-Милеров бројач којим се могла мерити радиоактивност, електроскоп, спинтарископ за посматрање радиоактивних честица и Вилсонова комора у којој су се могли видети трагови честица. Дете није добијало само играчку која је личила на лабораторију. Добијало је прави мали сет за посматрање радиоактивности.
Затим онда долази детаљ који готово звучи као шала написана много касније. Упутство је упозоравало корисника да не отвара посуде са рудама јер би расути материјал могао да повећа позадинско зрачење и тако поквари мерења. Другим речима, један од проблема био је да дете не проспе радиоактивну руду по својој малој лабораторији — не зато што је то можда лоша идеја за здравље, већ зато што би бројач могао да покаже погрешне резултате.
То је била епоха у којој је реч „атомски“ звучала готово магично. Постојале су атомске играчке, атомске рекламе, атомска научна фантастика и атомске визије будућности. Уместо да се деци каже да је нуклеарна физика нешто што треба оставити одраслим научницима у белим мантилима, Гилберт је желео да им је стави на сто.
И није био једини који је мислио да је то добра идеја. Atomic Energy Lab није био неки тајни експеримент који је компанија покушала да сакрије. Продаван је као озбиљан образовни производ. Гилберт је истицао сарадњу са научницима и представљао га као начин да млади истраживачи упознају атомску енергију.
Сам комплет, међутим, није дуго трајао. Коштао је 49,50 долара, што је за породични буџет педесетих била огромна сума. Данас би то одговарало неколико стотина долара. Поред тога, није био производ који сте могли да извадите из кутије и одмах користите као лопту или возић. Био је сложен, специјализован и намењен деци која су већ показивала озбиљно интересовање за науку. Продато је мање од 5.000 комплета, а производња је трајала око две године.
Зато је једна од најраспрострањенијих прича о овој играчки помало погрешна. Није се догодило да су родитељи масовно открили да им деца по кући разносе радиоактивни материјал и затим натерали произвођача да је повуче. Сет је пре свега нестао са тржишта зато што је био прескуп и превише сложен за ширу продају.
Управо зато је преживео. Да је био велики комерцијални хит, вероватно бисмо га данас памтили само као још једну стару играчку. Овако је остао као савршен снимак једног тренутка у историји када је човек веровао да ће будућност бити толико атомска да ће и деца морати да науче како атом ради.
Ту се Гилбертов свет судара са нашим. Данас бисмо пре него што детету дамо радиоактивну руду, Гајгеров бројач и упутство за експеримент вероватно прво позвали правника, стручњака за безбедност и још неколико људи који би објаснили зашто то није добра идеја. Педесетих година неко је, очигледно, прво поставио друго питање: „А шта ако деца науче нешто?“ Гилберту се тај приступ уклапао у целу филозофију. Он није желео да деца само конзумирају технологију. Желео је да је разумеју. А атомска енергија је тада била најузбудљивија технологија коју је свет имао.
Проблем је био што је граница између „образовно“ и „стварно опасно“ у то време била много мутнија него што нам данас изгледа. И тако је у кратком периоду један дечак или девојчица могли да добију поклон који је изгледао као да је стигао право из тајне лабораторије будућности. Отворите кутију и унутра вас чекају инструменти, упутства, радиоактивни минерали и обећање да ћете сами открити нешто о најмоћнијој сили модерног доба.
Није било потребно да произвођач каже: „Ваше дете ће сада изучавати нуклеарну физику.“ Било је довољно да прочитате шта је унутра. Уранијум. Гајгеров бројач. Вилсонова комора. За дете педесетих то је могла бити будућност. За нас је то један од најневероватнијих предмета које је икада неко ставио у категорију „играчке“. Али можда је најзанимљивији део приче то што Гилбертов поступак није произашао из лудости, већ из вере која је у његово време звучала сасвим разумно: да ће следећа генерација живети у свету који ће бити све научнији и технолошкији, па је треба припремити за њега.
Само што се свака генерација превари у једној ствари. Када гледа своју будућност, обично мисли да већ зна како ће она изгледати. Педесетих су мислили да ће деца одрастати уз атом. И били су у праву. Само нису очекивали да ће прво морати да избаце уранијум из кутије за играчке.