Ашер, Адам и Ева и Нојева барка: дан, месец и година
Џејмс Ашер није био задовољан тиме да каже да је свет стар неколико хиљада година. Он је желео да зна тачно када је све почело. Не само годину. Не само век. Желео је датум. А када је завршио свој рачун, имао је одговор: недеља, 23. октобар 4004. године пре Христа!
Ашер, ирски архиепископ Арме, био је један од најобразованијих људи свог времена. Није до тог датума дошао тако што је насумично погледао Библију и сабрао неколико бројева. Деценијама је упоређивао библијске родослове и хронологије са историјом древног Блиског истока и Медитерана, користећи и јеврејске и друге календаре, као и познате датуме из асирске, вавилонске, персијске, грчке и римске историје. Његов циљ био је да направи непрекинуту хронологију од стварања света до историјског доба.
Резултат тог огромног посла била је књига Annales Veteris Testamenti, објављена 1650. године. Ашер је у њој записао да је „почетак времена“ наступио на почетку ноћи која је претходила 23. октобру 4004. године пре Христа. Затим је први дан света био недеља, 23. октобар. Дакле, једна од најчувенијих реченица о Ашеру често је поједностављена: није он написао да је Бог тачно у девет ујутру створио свет. Није навео ни подне. Навео је да је почетак времена био уочи тог првог дана.
Онда је кренуо даље. Ако је први дан био недеља, 23. октобар, онда је други био понедељак, 24. октобар. Трећи уторак. Четврти среда. Пети четвртак. Шести петак. Седми субота. Ашер је тако своју реконструкцију стварања сместио у конкретну недељу и распоредио шест дана стварања по календару. Према његовом рачуну, човек је створен у петак, 28. октобра 4004. п. н. е.
Затим су Адам и Ева добили свој датум за излазак из Раја. Понедељак, 10. новембар 4004. године пре Христа. То није био датум који Библија наводи. Ашер га је извео сопственим рачуном, настављајући хронолошки низ догађаја из Постања. Одједном су први људи, бар у његовој реконструкцији, имали нешто што многе стварне историјске личности немају: прецизан датум једног од најважнијих тренутака свог живота.
Ашер се, међутим, није зауставио код Евиног и Адамовог изгона. Наставио је кроз генерације, рођења, смрти и родослове. У његовој хронологији векови су се ређали као странице добро вођеног регистра. А онда је стигао до Ноја. Према његовом рачуну, потоп је био 2348. године пре Христа, а Нојева барка је после њега пристала на Арарату 5. маја. И то није био било који дан: био је среда.
Ту се види колико је Ашер озбиљно схватао свој посао. Он није покушавао само да одговори на питање „колико је стар свет?“. Покушавао је да читаву библијску прошлост претвори у хронологију у којој се догађаји могу сместити један иза другог, година за годином, као да је пред њим стајао огроман историјски календар.
За њега то није била нека чудна интелектуална игра. У XVII веку граница између онога што бисмо данас назвали библијском историјом, теологијом, филологијом и историјском науком није изгледала као данас. Угледни научници тог доба покушавали су да израчунају старост света користећи оно што су сматрали најпоузданијим изворима које су имали. Ашер није био једини који је то покушавао. Његов савременик Џон Лајтфут направио је сопствени рачун, који се разликовао од Ашеровог. И други образовани људи пре њих радили су сличне прорачуне. Оно што је Ашера издвојило била је прецизност и огроман ауторитет који је уживао као учењак и црквени великодостојник.
Његов датум је касније постао толико познат да је 1701. године Ашеров хронолошки материјал укључен у енглеска издања Библије краља Џејмса. Тако је 23. октобар 4004. п. н. е. изашао из једне научно-теолошке расправе и ушао у шири свет.
Онда је XIX век променио правила игре. Геологија је почела да показује да Земља није млада неколико хиљада година. Наслаге стена, фосили, ерозија и огромне временске размере природних процеса више нису могли да се уклопе у кратку хронологију какву је Ашер извео из библијских текстова. Са развојем модерне геологије његов датум је постепено изгубио научни значај. Занимљиво је шта је остало. Остао је човек који је покушао да највећу могућу временску празнину коју је могао да замисли испуни бројевима. Није му било довољно да каже „давно“. Требало је знати колико давно. Није било довољно „почетком света“. Требало је знати који дан.
Зато је Ашер, у свом календару света, имао оно што ниједан савремени научник не би покушао да напише за почетак космоса: дан, месец и годину.
23.октобар 4004. пре Христа.
24.октобар — човек.
25.новембар — изгнанство из Раја.
26. мај 2348. — Нојева барка на Арарату.
Данас знамо да та хронологија није историја Земље. Али она нам говори нешто врло историјско о човеку који ју је направио. Када му је свет био превелик, неизвестан и непојмљиво стар, Ашер га је претворио у календар. То је људска потреба која се није много променила. Када не знамо одговор, прво тражимо објашњење. А када нам ни објашњење није довољно, покушамо да му дамо датум.