Кинески џиновски даждевњак или како га још зову „водено дете“ је живи фосил који је преживео све оно што је покосило диносаурусе, али сада губи битку против најмлађег непријатеља на планети: човека. Ово створење, које може нарасти преко метра и по у дужину и тежити колико и одрастао човек, еволуцијски је ремек-дело које је опстало скоро 170 милиона година. Док су континенти пловили, а клима се драматично мењала, даждевњак је остао непромењен – господар брзих планинских река централне и јужне Кине.
Међутим, последњих неколико деценија донеле су му судбину коју нису успеле ни велике катастрофе Земљине прошлости. Ова животиња је постала жртва сопствене биологије, али и људске прождрљивости. Како је Кина улазила у период економске експанзије, станишта даждевњака почела су да нестају пред изградњом брана, путева и загађењем индустријских отпадних вода. Оно што је некада било широко распрострањено биће, сада је сведено на фрагментисане популације које се боре за опстанак у преосталим чистим потоцима.
Овде постоји трагичан контраст. Док научници данас покушавају да их проуче и спасу, они откривају да је врста коју су „откривали“ скоро нестала. Проблем је што је џиновски даждевњак у кинеској култури дуго сматран деликатесом и лековитим средством, што је довело до масовног криволова.
Чак и када је постао законом заштићен, појавило се тржиште „фармских“ даждевњака, што је створило нови проблем: неконтролисано пуштање генетски измењених, вештачки одгајених јединки у дивљину, чиме се додатно уништавају преостали здрави гени оригиналне врсте.
Највећи апсурд је у томе што је ово створење, које је преживело пет масовних изумирања, дошло на ивицу нестанка због примата који на планети постоји тек трен ока у поређењу са њиховом историјом.
Истраживања из 2018. године показала су да су дивље популације ове животиње практично пред изумирањем. Док смо ми коначно схватили какву смо древну драгоценост имали пред носом, она је почела да ишчезава из наших руку.
Овај даждевњак није само биолошка чињеница; он је огледало нашег утицаја на свет. Он доказује да је савремени човек постао сила која мења еволуцијски ток. Даждевњак је преживео пад метеорита, али сада не може да преживи чињеницу да је његов дом постао индустријска зона.
Прича о њему није само еколошка лекција; то је сурова констатација да у времену у којем живимо, старост и отпорност више нису гаранција опстанка. Можда највећи део наше „селективне слепоће“ о којој смо говорили јесте чињеница да смо мирно гледали како једна од најстаријих живих легенди планете полако постаје само успомена у уџбеницима биологије.
Ево још једне, готово митске црте која прати ову необичну животињу. У народном предању она има посебно место, што само додаје тежину њеном нестанку.
Легенда о „детету из реке“
У планинама централне Кине, међу локалним становништвом, овај водоземац није био познат само као животиња, већ као биће из легенди. Звали су га wawayu – „беба-риба“ или „дете из реке“. Легенда каже да је то име добио због свог језивог, дубоког звука који испушта ноћу. Када би се чуо тај крик из дубине планинских потока, људи су веровали да је то плач изгубљеног детета. Верује се да је тај звук, који подсећа на људски плач, у ствари био глас духова реке који упозоравају људе да не залазе у забрањене делове шуме.
Старији сељани су некада веровали да је убити ову животињу исто што и навући проклетство на цело село – веровало се да она чува чистоћу воде и да је њен нестанак директан весник суше и неродне године. Иронија је, нажалост, сурова: они који су у њу веровали као у духа реке, на крају су је, вођени модерним потребама и сиромаштвом, претворили у деликатес, ућуткавши тако и „дете“ и његово упозорење. Данас, када прођете тим истим потоцима, више нема ко да вас упозори плачем из воде; легенда је утихнула заједно са последњим примерцима који се крију у најзабаченијим пећинама.