Тог хладног зимског дана 1915. године, набавка намирница у вили на Род Ајленду претворила се у суђење око цене једне обичне кокошке. Џејмс Лири Флод, наследник једног од највећих рударских богатстава у историји Сједињених Држава, одбијао је да плати неколико центи више за вечеру, сматрајући да га локални трговци бесомучно пљачкају.
Његов отац, Џејмс Клер Флод, тридесетак година раније ископао је тоне сребра из чувене жиле Комсток у Невади и постао један од „краљева сребра“ који су практично поседовали Сан Франциско. Млађи Флод је одрастао у незамисливом луксузу, окружен палатама и слугама, али је временом развио патолошки страх од губитка богатства који је контролисао сваки његов покрет.
Тог поподнева, уместо да дозволи послузи да обави куповину, сам је изашао на хладан ветар како би пронашао јефтинију понуду, дубоко уверен да се велики капитал чува управо на малим уштедама. Врадио се кући са неколико сачуваних центи, али и са тешком прехладом која је убрзо прерасла у упалу плућа. Наредних дана, док му се стање нагло погоршавало, Флод је одбијао предлоге породице да позову водеће специјалисте из Њујорка јер су њихови хонорари за путовање били „неразумни“. Преминуо је у педесет и седмој години, окружен милионима које није могао да понесе, као талац сопствене неспособности да схвати разлику између вредности новца и вредности живота.
Ипак, у историји америчког капитализма нико није отишао тако далеко у овој врсти апсурда као Хети Грин, жена коју су медији крајем деветнаестог и почетком двадесетог века прозвали „вештица са Волстрита“. Када је наследила породично богатство од седам и по милиона долара 1865. године, Хети је већ била дубоко индоктринирана очевом филозофијом да је сваки потрошени долар заправо издаја капитала. Кроз бруталне спекулације на берзи, куповину обвезница током грађанског рата и железничке зајмове, до своје смрти 1916. године увећала је то богатство на невероватних сто милиона долара, што би данас вредело неколико милијарди.
Била је најбогатија жена на планети, способна да сама финансира читаве градове или спасе Њујорк од банкрота током финансијске панике 1907. године, када је градским властима написала чек на неколико милиона у замену за краткорочне обвезнице. Међутим, док су њени милиони диктирали темпо на Волстриту, њен свакодневни живот изгледао је као призор из најмрачнијих романа Чарлса Дикенса. Хети није поседовала сопствену кућу; живела је под лажним именима у јефтиним, негрејаним пансионима у Њу Џерсију како би избегла плаћање пореза на имовину. Носила је само једну црну хаљину коју је мењала тек када се потпуно распадне, а праљама у јавним купатилима је наређивала да перу само доњи део поруба како би уштедела на сапуну. Хранила се углавном овсеном кашом коју је грејала на радијаторима у канцеларијама банке где је држала свој новац, пажљиво пазећи да не потроши ни цент на гас или угаљ у сопственој соби.
Највећа и најсуровија трагедија ове застрашујуће штедљивости догодила се када је њен син, Нед Грин, као дечак повредио колено током вожње санкама. Хети је одбила да га одведе код приватног лекара, провевши дане прерушена у просјакињу, шетајући од једне до друге бесплатне клинике за сиромашне у Њујорку, тражећи третман који је неће коштати ништа. Када су је дежурни лекари коначно препознали и затражили нормалну накнаду за операцију, она је побегла из болнице, одлучивши да дечакову ногу лечи сама, кућним мелемима и облогама.
Инфекција је убрзо узела маха, ткиво је пропало, и неколико година касније Недова нога је морала бити ампутирана изнад колена како би му се спасао живот. Овај догађај осликава дубоки психолошки преокрет у којем чувар богатства постаје његов највећи роб; новац више није био средство за обезбеђивање сигурности и благостања, већ апстрактно божанство којем су се приносиле људске жртве. Хети је провела остатак живота у константном страху од атентатора и лопова, спавајући са револвером везаним за зглоб руке, док су њени милиони лежали нетакнути у сефовима компаније Chemical Bank.
Сама њена смрт дошла је као логичан, готово позоришни завршетак ове деценијске илузије недодирљивости. У јулу 1916. године, током посете кући свог пријатеља, Хети је ушла у жестоку расправу са куварицом око цене и квалитета обраног млека које је куварица набавила за домаћинство. Током викања и доказивања како је неколико центи поново бачено унеповрат, Хети је доживела снажан мождани удар од којег се никада није опоравила.
Након њене смрти, њена деца, која су цео живот провела у беди и материјалном лишавању, наследила су сав тај силни новац без икаквих ограничења. Син Нед, који је због мајчине штедљивости остао инвалид, одмах је почео да троши милионе са незапамћеним заносом, купујући тркачке аутомобиле, јахте, ретке дијаманте и градећи имања широм земље, док је ћерка Силвија већину свог дела касније завештала у добротворне сврхе. Прича о породици Грин и краљевима капитала са почетка века на крају остаје као најчистији споменик људској иронији, сведочанство о томе како потпуна контрола над материјалним детаљима лако прераста у патологију која човеку одузима управо оно што се новцем не може надокнадити – време, здравље и достојанствен живот ван оквира обичне књиговодствене ставке.