Дан када су грађани Лондона заспали у паници, а пробудили се бесни због административног „брисања времена”. Британска империја је коначно одлучила да пређе са Јулијанског на Грегоријански календар, што је значило да је следећи дан формално постао 14. септембар. Овај математички потез изазвао је масовне уличне немире и колективну хистерију, јер су људи били убеђени да им је корумпирана влада „украла 11 дана живота” за које ће им уредно наплатити кирију.
Замислите панику просечног лондонског поштеног грађанина који првог септембра хиљаду седамсто педесет друге године, након неколико кригли тамног пива у локалној таверни, одлази на спавање, да би га следећег јутра дочекао комшија са преплашеним изразом лица и вешћу да је данас заправо – четрнаести септембар.
Када је Британска империја, након скоро два века тврдоглавог протестантског одбијања, коначно решила да усклади свој сат са остатком католичке Европе и пређе са старог Јулијанског на нови Грегоријански календар, администрација у Лондону је проблем решила типичним бирократским потезом пера. Једноставно су донели декрет којим се једанаест дана који су „каснили” за астрономским временом бришу из постојања. Међутим, оно што је за краљевске математичаре био рутински посао усклађивања рачуна, за обичан народ у доковима Лондона и блатњавим унутрашњим четвртима изгледало је као највећа и најдрскија пљачка у историји човечанства.
Оно што је тадашњи премијер потпуно превидео била је чињеница да просечан Енглез из 18. века није био претерано заинтересован за астрономске прорачуне папе Грегора, али је био панично осетљив на две ствари: свој новац и своју дужину живота. На улицама Лондона, Бристола и Ливерпула моментално је избила масовна хистерија. Радници, морнари и трговци су у потпуном бесу изашли на тргове, носећи транспаренте и вичући чувену паролу: „Вратите нам наших једанаест дана!” Људи су били смртно озбиљни и успаничени – у њиховим главама, корумпирани парламент није само променио датум, већ им је буквално, физички одузео једанаест дана биолошког живота, гурајући их једанаест дана ближе гробу без њиховог пристанка.
Највећи и најреалнији хаос, наравно, настао је управо око параграфа који су се тицали новца. Станодавци су, са беспрекорним осећајем за капиталистички профит, одмах изјавили да се кирија за септембар мора платити у пуном износу, иако је месец трајао једва двадесет дана. Са друге стране, фабриканти и власници радионица су саопштили да радницима неће платити за оних једанаест дана који технички „нису ни постојали” у календару. Овај економски апсурд довео је до низа уличних туча, блокирања државних институција и општег штрајка, док су локални свештеници са амвона додатно потпиривали ватру, тврдећи да је држава ушла у пакт са Сатаном како би укинула црквене празнике и померила Божић.
Карикатуристи и сатиричари из тог доба су недељама имали материјал за своје најбруталније радове, сликајући државне службенике како у великим врећама износе „време” из зграде парламента, док уплашени грађани покушавају да сакрију своје кућне сатове како им власт не би украла још коју секунду. Британска бирократија је на крају морала да уложи огромне напоре и штампа хиљаде бесплатних пафлета са објашњењима како би смирила народ, обећавајући да нико због овог математичког трика неће остати без своје пензије или плате, те да су прескакањем дана заправо урадили услугу империји како њени трговачки бродови не би каснили у европске луке.
Овај чувени британски „рат против календара” остао је запамћен као један од најбољих историјских примера шта се дешава када се хладна, кабинетска математика примени без икаквог претходног објашњења народу који на државу оправдано гледа као на преваранта спремног да опорезује чак и саме дане које им је Бог подарио.