У историји науке није недостајало великих свађа, али мало која је личила на ону између Роберта Опенхајмера и Едварда Телера. У питању су била двојица људи који су помогли да човечанство уђе у нуклеарно доба, а завршили су као ликови из породичне драме у којој се рођаци не поздрављају на слави и годинама препричавају ко је коме шта рекао 1949. године. Само што су уместо њива и наследства спорили око термонуклеарних бомби и судбине цивилизације.
Током Другог светског рата обојица су се нашли у Лос Аламосу. Опенхајмер је био харизматични интелектуалац, човек који је цитирао санскрит, читао поезију и могао да разговара о квантној механици и француској књижевности у истој реченици. Телер је био сасвим друга прича. Мађарски физичар вулканског темперамента, човек који је чешће размишљао о следећој бомби него о томе да ли је ручак већ сервиран. Колеге су понекад говориле да је Телер био способан да се усред разговора о времену врати на тему водоничне бомбе.
У почетку су сарађивали. Опенхајмер је водио пројекат Менхетн са вештином диригента који покушава да натера оркестар састављен од генија, ексцентрика и људи са превеликим егом да свира у истом ритму. То није био лак посао. Један научник касније је приметио да је убедити физичаре да се сложе теже него натерати атоме да се цепају.
Телер је, међутим, од самог почетка сањао о нечем већем. Док су остали правили атомску бомбу, он је већ размишљао о водоничној. То је било помало као да током изградње првог аутомобила један инжењер непрестано понавља да би било лепо одмах направити и ракету за Марс. Некима је деловао визионарски, другима заморно.
После Хирошиме и Нагасакија, Опенхајмер је постао много опрезнији. Човек који је некада надгледао стварање најразорнијег оружја на свету почео је да сумња да ли човечанство треба да настави у истом правцу. Телер није делио те дилеме. Совјетски Савез је 1949. тестирао сопствену атомску бомбу, а Телер је у томе видео довољан разлог да се крене у развој још страшнијег оружја.
Све је добило много личнији и опаснији тон 29. августа 1949. године, када је Совјетски Савез успешно тестирао своју прву атомску бомбу. За Вашингтон је то био шок, за војску разлог за узбуну, а за Едварда Телера доказ да нема времена за оклевање. Ако Совјети већ имају атомску бомбу, говорио је, Америка мора да направи нешто још страшније — водоничну бомбу.
Опенхајмер је, међутим, на ствари гледао другачије. Човек који је помогао да се отвори нуклеарна Пандорина кутија сада је почео да се пита да ли је паметно одмах правити и већу кутију. Тако је једна експлозија у казахстанској степи покренула ланчану реакцију која није делила атоме, већ двојицу некадашњих сарадника. Од тог тренутка више нису били физичари са различитим мишљењима, већ два генија која су, сваки на свој начин, била уверена да управо онај други води свет ка катастрофи.
Ту је почео прави рат.
Научне расправе брзо су постале личне. Опенхајмер је сматрао да је водонична бомба оружје масовног уништења које нема никакво морално оправдање. Телер је веровао да је морално управо направити је пре Совјета. Њихови разговори постајали су све хладнији. Иронично, људи који су били способни да израчунају реакције у срцу звезда нису могли да израчунају како да остану у пристојним односима.
Кулминација је стигла 1954. године, када је Опенхајмеру суђено пред комисијом за безбедност. Званично, испитивале су се његове старе везе са левичарским круговима. Незванично, многи су видели политичку освету. Телер је сведочио на саслушању. Није директно тражио да Опенхајмер буде осуђен, али је изјавио да би се осећао сигурније када би државне тајне биле у рукама других људи. То је било довољно.
Научна заједница му то никада није опростила.
Када би Телер улазио у салу на научним скуповима, атмосфера је понекад подсећала на долазак рођака који је једном приликом позајмио новац и никада га није вратио. Многи физичари су га избегавали. Неки су одбијали да му пруже руку. Чак је и човек који је конструисао водоничну бомбу открио да постоје силе јаче од нуклеарних — увређене колеге.
Опенхајмер је изгубио безбедносну дозволу и практично био гурнут на маргину. Телер је добио прилику да настави рад и постао један од најмоћнијих заговорника америчког нуклеарног програма. Али победа није изгледала као победа. Телер је касније признао да је остао усамљен, а Опенхајмер је до краја живота носио ожиљке јавног понижења.
Посебан апсурд лежи у томе што су обојица веровала да раде исправну ствар. Ниједан себе није видео као негативца. Један је страховао од трке у наоружању, други од совјетске претње. И обојица су била убеђена да историја стоји на њиховој страни.
Деценијама касније, хладни рат је завршен, Совјетски Савез се распао, а њихова свађа остала је предмет књига, филмова и бескрајних расправа. И можда је највећи историјски апсурд у томе што су људи који су научили човечанство како да ослободи енергију звезда на крају показали нешто много обичније и много људскије: да ни највећи генији нису имуни на сујету, тврдоглавост и стару, добро познату потребу да докажу да је баш њихова последња реч она права.
Јер, како историја упорно показује, атоме је понекад лакше контролисати него људски его.