У деветнаестом веку Европом су кружиле најразличитије сензације. Док су једни веровали да се фотографијом може украсти душа, а други озбиљно расправљали о томе да ли ће железница угушити путнике јер се креће „неприродно брзо“, појавили су се и људи који су тврдили да поседују натприродну способност да грудима, челом или стомаком привлаче металне предмете.
Данас бисмо рекли да је у питању добар материјал за друштвене мреже. У оно време, то је била ствар за научне часописе, јавне представе и салоне препуне знатижељника.
Међу именима која су повремено испливала у новинама и популарним предавањима налазио се и Ташко Тодоров, човек око кога су се временом испреплеле чињенице, преувеличавања и приче које су се препричавале уз кафу све док нису почеле да звуче као народне легенде. По једној верзији, могао је да „залепи“ кашике, новчиће и металне плочице за груди. По другој, привлачио је чак и часовнике. Као и обично, свака наредна верзија била је мало спектакуларнија од претходне.
Публика је била одушевљена. Људи су плаћали карте да виде живи магнет. Озбиљни господини са брковима пажљиво су посматрали како се кашика не одваја од његових груди, док су даме узбуђено шапутале да је у питању сила коју наука још не разуме. Човечанство је одувек имало слабост према стварима које делују мистериозно. Ако неко каже да може да чита мисли, сумњате. Али ако вам покаже кашику залепљену за стомак, одмах желите карту у првом реду.
Наравно, физичари су имали један мали проблем. Магнетизам, колико год занимљив био, има непријатну навику да не сарађује са људским месом. Човек није направљен од гвожђа, а кожа нема никакву тајну супермоћ. Испоставило се да су многи „људски магнети“ једноставно користили зној, масноћу коже и добар угао под којим су постављали предмете. А предмети су, из чисте пристојности према законима физике, остајали на месту.
То, међутим, није спречавало нове сензације. У разним градовима појављивали су се нови чудотворци. Један је тврдио да привлачи ножеве, други виљушке, трећи читаве тигање. Неко је чак приметио да „магнетни човек“ има чудну особину: предмети су му се лепили и када су били од дрвета, пластике или плуте. За прави магнет то би било прилично импресивно. За људску кожу, потпуно очекивано.
Најзабавније је било када су научници одлучили да провере чудо. Један професор је, наводно, предложио да се предмети поспу прахом како би постали мање клизави. Магија је истог тренутка нестала. Други је покушао да причврсти предмете на леђа испитаника, где није било довољно природне влажности. И ту је мистериозна сила некако престала да ради. Испоставило се да је људска супермоћ чудесно зависила од тога колико се човек ознојио.
Ипак, не треба се превише смејати нашим прецима. Деветнаести век је био време када су струја, магнетизам и радио-таласи изгледали готово натприродно. Ако су невидљиве силе могле да покрећу машине, зашто не би и једног човека претвориле у живи магнет? Уосталом, и сами научници су тек откривали свет који је до јуче личио на чаробњаштво.
Можда је највећи историјски апсурд у томе што су се некадашњи „магнетни људи“ углавном изгубили у забораву, али је човечанство задржало исту навику. Само су се позорнице промениле. Данас више не плаћамо карту да гледамо човека коме се кашике лепе за груди; довољно је да отворимо интернет и гледамо како неко покушава да убеди милионе људи да је открио тајну енергију, ванземаљце или машину за вечито кретање. Испоставља се да је људска жеља да верује у чудо много јача од сваког магнета. А и далеко трајнија.
29. август 1831. године, Мајкл Фарадеј је први пут успешно демонстрирао електромагнетну индукцију и отворио врата читавој новој ери науке. Био је то тренутак када су невидљиве силе почеле да излазе из лабораторија и улазе у машту обичних људи. Ако струја може да настане из магнетизма, а невидљива сила да покреће машине, зашто се, питали су се многи, не би могла крити и у људским грудима? Тако је век који је научио човечанство како да укроти електрицитет истовремено постао и век у коме су озбиљни грађани плаћали карте да гледају човека коме се кашике лепе за стомак. И можда је баш у томе чар историјског апсурда: од великог Фарадејевог открића до вашарске атракције понекад је било потребно само неколико деценија, мало људске маште и довољно знојаве коже да закони физике накратко изгледају као магија.