Понекад историја звучи као озбиљна наука. Понекад као Шекспирова трагедија. А понекад толико личи на црни хумор да прва реакција буде: „Ма нема шансе да је ово истина.“ Управо таква је прича о викиншком јарлу који је добио битку, освојио трофеј и, ако је веровати старим нордијским сагама, изгубио живот због једног – зуба.
Ова причу није из савремених хроника, већ пре свега из Orkneyinga saga, исландске саге настале почетком 13. века, која описује догађаје с краја 9. века.
То значи да историчари не могу са сигурношћу да потврде сваки детаљ. Али исто тако не могу ни да га одбаце као чисту измишљотину. Као и многе саге, и ова је вероватно исплела историју и усмено предање у причу која је преживела векове управо зато што је била превише необична да би се заборавила.
Главни јунак био је Сигурд Ејнштајнсон, познатији као Сигурд Моћни, други јарл Оркнијских острва. Живео је у другој половини 9. века, у време када су Викинзи сматрали да је најкраћи пут до богатства водио преко мора, а најбржи начин да стекнете углед био је да вас се комшије искрено плаше.
С друге стране налазио се шкотски поглавар Маел Бригте, кога сага описује надимком „Зубати“ (Máel Brigte Tusk), вероватно због необично истурених предњих зуба.
Историчари се и данас споре да ли је тај надимак био буквалан или је означавао ратничку жестину. После свега што следи, човек дође у искушење да поверује да су зуби ипак били његово најопасније оружје.
Према саги, Сигурд је предложио фер окршај. Договор је био да свака страна доведе по четрдесет ратника. Маел Бригте је пристао. Сигурд није.
На место сусрета довео је осамдесет људи.
То није био први, а свакако није ни последњи пут да је неко у историји реч „договор“ схватио као необавезан предлог.
Битка је била кратка. Бројчана надмоћ учинила је своје. Маел Бригте је погинуо, а Сигурд је, у складу са суровим обичајима свог времена, одрубио главу пораженом непријатељу. Али ту није стао. Као симбол победе, привезао је одсечену главу за седло свог коња и кренуо кући, желећи да свако успут види шта чека оне који му се супротставе.
Историја је, међутим, понекад велики љубитељ ироније.
Док је коњ корачао неравним путем, глава се љуљала уз седло. У једном тренутку, један од Маелових истурених зуба закачио је Сигурда за лист ноге и направио малу огреботину.
То је било све. Ни дубока рана. Ни удар мачем. Само једна огреботина.
У данашње време нико не би томе посветио више пажње од лепљења фластера. Али крајем 9. века није било антибиотика, антисептика ни разумевања бактеријских инфекција. Наизглед безазлена повреда могла је бити смртна пресуда.
Према саги, рана се убрзо упалила. Инфекција се ширила, Сигурд је добио високу температуру и после неколико дана умро.
Тако је, ако је предање верно стварним догађајима, човек који је преварио противника у броју војника, победио у бици и понео његову главу као трофеј, изгубио живот од једног јединог зуба.
Овај необичан завршетак има и неочекивано научно упориште. Иако не можемо доказати да се баш тако догодило, сама могућност је сасвим реална. Људска уста препуна су бактерија, а пре открића антибиотика чак су и ситне огреботине често завршавале тешким инфекцијама. У средњем веку и касније људи су умирали од посекотина, жуљева, убода трна, па чак и зубобоље која би прерасла у сепсу. Ако је Маелов зуб заиста начинио рану, исход који описује сага није нимало немогућ.
Зато ова прича није занимљива само због свог бизарног обрта. Она открива и нешто дубље о свету Викинга. За њих је судбина била непредвидива сила која је могла да се појави у било ком облику. Могао си преживети десетине поморских олуја, десетине пљачкашких похода и безброј двобоја, а онда изгубити живот због нечега што би данас решио један антибиотик и неколико дана мира.
На крају, можда је највећа иронија у томе што Сигурда није победио непријатељ док је био жив. Ако је веровати старој саги, последњу реч је изговорио човек који је већ изгубио главу. Историја – или бар њене најбоље приче – понекад имају смисао за црни хумор који ни најмаштовитији романописац не би смео да понуди без страха да му читаоци неће поверовати.