Британска војска је развила план за постављање нуклеарних мина у Немачкој како би спречила совјетску инвазију. Главни проблем је био како одржати механизме топлим током хладних европских зима, јер електроника тада није могла да поднесе ниске температуре.
Решење? Уградити живе пилиће унутар кућишта мине који би својом телесном топлотом одржавали компоненте функционалним. Пројекат је отказан када су планери схватили да би логистички хаос око храњења хиљада „нуклеарних пилића” постао већи од саме одбране земље.
Читава та прича о Плавом пауну из 1957. године звучи као да је неко у британском Министарству одбране превише озбиљно схватио дечију игру у којој се сви проблеми решавају помоћу домаћих животиња.
Замислите само те врхунске британске научнике, људе у белим мантилима који су градили будућност нуклеарног доба, како стоје пред гломазном, злослутном направом од седам тона и са озбиљношћу хирурга разматрају да ли је боље убацити пилиће расе Роуд Ајленд или можда неку отпорнију сорту, све у нади да ће њихова телесна топлота спречити да се електроника смрзне и откаже послушност у сред хладног немачког фебруара. То је био тренутак када је хладноратовска параноја прешла границу између стратешког генија и потпуног биолошког надреализма.
Сам план је био заснован на идеји да ће пилићи, унутар своје металне, нуклеарне тамнице, јести зоб коју су им обезбедили војни логистичари, грејати компоненте и тако чувати Запад од совјетске инвазије, све док неко од официра, вероватно у тренутку просветљења, није почео да сабира: колико тачно кокошака треба по мини, ко ће их хранити, ко ће чистити њихов нуклеарни кокошињац и, најбитније, како објаснити јавности зашто свака друга мина у немачким шумама уместо типичног војног зујања испушта звуке кокодакања.
Пројекат је, наравно, угашен 1958. године, јер је војска коначно схватила да је управљање војском кокошака логистички кошмар који би вероватно докрајчио британску економију брже него што би то учинила било која инвазија.
Тако је Плави паун остао упамћен као највећа и најпернатија глупост у историји британског нуклеарног програма, доказ да су понекад највиши умови нације најближи томе да своју одбрану претворе у фарму, ако им се само довољно дуго дозволи да размишљају о нестандардним решењима.
Остало је забележено да су чак и највећи заговорници овог плана морали да се сакрију иза тајности докумената пуних тридесет година, јер је срамота од помисли да би Британија могла постати „Нуклеарна сила која негује живину“ била већа од било ког војног пораза. На крају, историја нас учи да нуклеарне мине и пилићи никако не иду у исту реченицу, а камоли у исто кућиште, што је поука коју би сваки озбиљан стратег требало да испише на зиду своје канцеларије.
Ипак, оно што целу ову епизоду чини још апсурднијом је чињеница да ово није био пуки плод маште неког пијаног официра у кантини, већ званичан предлог који је прошао кроз озбиљне техничке анализе и процењен као „изводљив“. Инжењери из организације „Атомик Вепонс Рисрч Естаблишмент” (Atomic Weapons Research Establishment) су заиста проучавали могућност како да се кокошке не угуше од сопственог измета у затвореном простору и колико би грама хране било потребно за дуготрајно „дежурство” у зимским условима.
Оваква посвећеност детаљима унутар једног потпуно бизарног оквира показује колико је Хладни рат био поље где се граница између генијалности и клиничког лудила често губила у сенци нуклеарне претње.
Данас се, гледајући са дистанце, можемо само смејати идеји да би трећи светски рат могао да започне услед недостатка хране за кокошке у нуклеарној бојевој глави. Иако је пројекат „Плави паун” (Blue Peacock) остао у архивама као сведочанство о очајничким покушајима Британије да одржи корак са технолошким захтевима времена, он стоји као вечити подсетник на то да бирократија, када јој се да превише слободе и нуклеарни буџет, лако може да створи системе који су истовремено застрашујући и потпуно урнебесни. На крају, кокошке су у овој причи биле највећи победници – избегле су судбину да постану нуклеарни грејачи и остале су уписане у анале као једине животиње које су, својим постојањем, зауставиле распоређивање британског нуклеарног арсенала у Немачкој.