Амерички хемичар Томас Миџли имао је можда најгори утицај на планету Земљу у историји наше врсте, иако је само желео да реши практичне проблеме. Прво је, да би решио лупање у моторима аутомобила, изумео оловни бензин, савршено свестан да је олово смртоносни отров. Када је јавност почела да сумња, Миџли је на конференцији за новинаре пред свима умивао руке у оловном бензину и удисао га 60 секунди како би „доказао” да је безбедан, након чега се тајно лечио месецима. Да ствар буде гора, неколико година касније изумео је и фреон за фрижидере, који је касније направио огромну рупу у озонском омотачу. Историчари га данас сматрају „најштетнијим организмом у историји Земље” због еколошких катастрофа које је несвесно покренуо.
Прича о Томасу Миџлију представља једну од највећих трагикомедија у историји модерне науке, у којој је најбоља намера једног човека довела до глобалне катастрофе планетарних размера. Миџли је био изузетно талентован и продуктиван амерички инжењер и хемичар који је радио за гиганте попут Џенерал Моторса током двадесетих година прошлог века. Његов посао био је једноставан: да пронађе решења за практичне, свакодневне проблеме индустријског доба. Међутим, сваки пут када би Миџли решио један проблем, он би нехотице створио нови, који је био толико деструктиван да га историчари данас описују као човека који је сам нанео више штете атмосфери него било који други организам у историји Земље.
Његов први велики задатак био је да реши проблем бучног лупања у моторима раних аутомобила, што је смањивало њихову ефикасност и уништавало делове. Након низа експеримената, Миџли је открио да додавање тетраетил-олова у бензин потпуно елиминише тај звук и омогућава моторима да раде савршено мирно. Иако је научна заједница већ тада добро знала да је олово изузетно опасан отров који изазива тешка оштећења мозга и нервног система, нафтна индустрија је у томе видела огромну зараду. Како би умирио све гласније критике јавности и доказао да је његов изум потпуно безбедан, Миџли је организовао конференцију за новинаре на којој је извео сулуд перформанс. Пред свима је умивао руке у оловном бензину и пун минут удисао његова испарења из епрувете, тврдећи да би то могао да ради сваки дан без икаквих последица. Оно што је прећутао у јавности био је чињеница да је већ тада и сам био тешко затрован оловом, због чега је убрзо морао да оде на дуготрајно тајно лечење.
Након што је оловни бензин пуштен у масовну производњу и почео тихо да трује генерације људи широм света, Миџли се окренуо следећем великом изазову. У то време, рани фрижидери и клима уређаји користили су веома токсичне и запаљиве гасове попут амонијака и пропана, који су често цурили и изазивали смртоносне несреће у домовима. Миџли је добио задатак да створи безбедан, незапаљив и нетоксичан гас за хлађење. Резултат његовог рада био је дихлородифлуорометан, свету много познатији као фреон. Овог пута, како би јавно демонстрирао његову нешкодљивост, Миџли је пред публиком удахнуо пуна плућа фреона и њиме угасио свећу. Изум је проглашен за чудо модерне технологије и убрзо је нашао примену у милионима фрижидера и спрејева широм планете. Тек неколико деценија касније, научници су открили страшну истину: фреон је био толико стабилан да је доспевао до највиших делова атмосфере, где је покренуо хемијску реакцију која је буквално спалила и отворила огромну рупу у озонском омотачу Земље.
Коначни епилог Миџлијевог живота био је језиво ироничан и савршено је заокружио његову судбину човека кога су сопствени изуми коштали главе. У својим педесетим годинама, Миџли је оболео од полиомијелитиса, због чега је остао потпуно парализован у кревету. Како би олакшао посао својој породици и неговатељима, овај неуморни проналазач је конструисао сложени систем канапа, котурача и каишева који су га аутоматски подизали и окретали у кревету. Године 1944. нешто је кренуло наопако у његовој механичкој машини; Миџли се упетљао у сопствене ужад која су се затегла и угушила га. На крају, човек који је својим изумима ненамерно отровао човечанство и оштетио читаву планету, страдао је као жртва сопствене генијалности и жеље за решавањем практичних проблема.