Постоји један необичан образац који се кроз историју понавља много чешће него што бисмо очекивали.
Када једна земља тражи савет како да реши велики проблем, поглед јој се готово увек окреће ка најбогатијима, најмоћнијима и најразвијенијима. Као да величина сама по себи гарантује и најбоље решење. Али историја показује да то није увек тако.
Понекад најкориснији одговор не долази од онога ко је најдаље стигао, већ од онога ко је до јуче корачао истим путем.
Деценијама након таласа деколонизације средином двадесетог века, десетине новостворених држава суочиле су се са готово истим питањима. Како организовати здравствени систем? Како описменити милионе људи? Како изградити путеве, школе и институције са ограниченим средствима? Већина је природно тражила помоћ од индустријски најразвијенијих земаља. Међутим, показало се да решење које одлично функционише у једном богатом друштву не мора нужно бити најбоље за земљу која тек гради своје институције.
Тако је постепено почела да се развија идеја која је данас позната као сарадња Југ–Југ. Назив често збуњује јер нема много везе са географијом. Не означава јужну хемисферу, већ сарадњу држава у развоју које размењују знање, искуства и практична решења без претпоставке да одговор увек мора стићи из најбогатијег дела света.
Управо зато су Уједињене Нације установиле Међународни дан сарадње Југ–Југ, који се обележава 12. септембра. Циљ није да се подели свет на север и југ, већ да се подсети да знање није привилегија најбогатијих. Понекад је највредније искуство оно које је настало у условима сличним нашим.
Историја је пуна таквих примера. Пољопривредне технике развијене у сушним пределима Африке помогле су другим земљама са истим климатским изазовима. Програми вакцинације и примарне здравствене заштите настали у једним државама касније су прилагођени другима које су се суочавале са сличним ограничењима. Технологије за јефтину прераду воде, дигиталне јавне услуге и модели микрокредитирања често су путовали између земаља које нису спадале у најбогатије, али су добро разумеле проблеме својих партнера.
Људи су, на жалост, кроз историју често више веровали престижу него искуству. Савет добијен од велике силе звучао је убедљивије, чак и када је долазио из потпуно другачијих околности. Истовремено, решење које је већ успешно примењено у земљи сличних могућности понекад је било потцењено управо зато што није долазило са места које је свет сматрао центром моћи.
Тај образац није ограничен само на државе. Видимо га и у свакодневном животу. Људи често траже савет од некога ко делује недостижно успешан, иако би им можда више користило искуство онога ко је недавно решио исти проблем кроз који и сами пролазе.
Можда зато сарадња Југ–Југ није само дипломатски појам. Она подсећа на нешто много једноставније. Знање није вредно зато што долази из велике земље. Вредно је онда када некоме заиста помогне. Историја нас је много пута научила да се највећа открића не рађају увек у највећим центрима моћи. Понекад настају тамо где су људи били приморани да пронађу паметније, једноставније и јефтиније решење. А онда се испостави да управо такво решење може бити корисно и многима другима.