Данас се крај Другог светског рата често памти кроз две фотографије које су постале симбол епохе: печуркасти облак изнад Хирошиме и неколико дана касније исти призор изнад Нагасакија. Због тога је лако стећи утисак да се све догодило готово тренутно – бачена је бомба и рат је завршен.
Али постоји један датум који је дуго остајао мало у сенци. Осми август 1945.
Тог дана Совјетски Савез објавио је рат Јапану. Неколико сати касније почела је велика офанзива у Манџурији, на простору који је годинама био под јапанском контролом. Напад није био импровизација нити изненадна политичка одлука донета преко ноћи. Совјетско укључивање у рат против Јапана било је најављивано савезницима још раније и повезано са договорима постигнутим пред крај рата у Европи.
У том тренутку Јапан је већ био исцрпљен дугим ратом. Хирошима је била погођена само два дана раније. Ипак, унутар јапанског руководства још није постојао јасан консензус о безусловној капитулацији. Једна од нада била је да би Москва могла да посредује у преговорима са западним савезницима. Управо зато совјетска објава рата није била само нови фронт — она је значила да више нема неутралног посредника на кога се може рачунати.
Оно што је уследило била је једна од највећих копнених операција завршне фазе Другог светског рата. Совјетске снаге покренуле су напад на широком фронту у Манџурији, а јапанске јединице су се нашле под притиском који је дошао у тренутку када је већ било јасно да се рат приближава крају.
И ту почиње једна историјска расправа која траје до данас. Шта је више утицало на јапанску одлуку да капитулира — атомске бомбе или улазак Совјетског Савеза у рат?
Историчари ни данас не дају један једини одговор.
За једне су Хирошима и Нагасаки представљали пресудан психолошки и војни удар. За друге је совјетски напад био тренутак када је нестала и последња реална могућност другачијег исхода. Најопрезнији закључак можда је и најмање спектакуларан: крај је вероватно настао из судара више притисака који су се догодили готово истовремено.
Зато је 8. август занимљив не као датум који сам објашњава крај рата, већ као подсетник да историја ретко има један узрок, једног човека или један тренутак који све мења. Понекад се велике одлуке доносе тек онда када више не остане ниједан излаз.
Још једна ствар данас делује готово невероватно: када је Совјетски Савез објавио рат Јапану, јапанско руководство није остало без савезника – остало је без посредника. У Токију је постојала нада да би Москва могла да помогне да се дође до повољнијих услова мира са западним савезницима. Зато совјетска објава рата није доживљена само као отварање новог фронта, већ као нестанак последње политичке опције коју су неки у врху власти још увек замишљали. У ратовима се понекад не урушавају прво армије – него сценарији које људи имају у глави.
Постоји и један мање познат детаљ који добро показује колико се историја тих дана кретала брже него што данас замишљамо. Формална совјетска објава рата стигла је касно увече 8. августа, а офанзива је почела практично одмах после поноћи по локалном времену. Између дипломатске ноте и кретања трупа прошло је тек нешто више од једног сата. Данас велике историјске прекретнице често замишљамо као дуге преговоре и дане неизвесности. Те ноћи у августу 1945. историја је, бар на терену, стигла готово без паузе.