Почетком јула 1909. године путнички пароброд Waratah испловио је из Дурбана у Јужној Африци према Кејптауну. На броду се налазило више од 200 путника и чланова посаде. Био је то модеран брод свог времена, понос компаније Blue Anchor Line, опремљен за дуга путовања и пројектован да повезује Британију, Аустралију и јужну Африку. Нико од путника није могао да зна да ће ући у историју не због онога што ће им се догодити, већ због онога што нико никада неће успети да објасни.
Након напуштања Дурбана, Waratah је виђен још само једном. Неколико дана касније други брод је јавио да га је накратко уочио на хоризонту. После тога – ништа. Ни сигнал за помоћ. Ни олупина. Ни чамац за спасавање. Ни тело. Само празнина.
Током наредних недеља покренута је једна од највећих потрага тог времена. Бродови су претраживали огромне делове океана. Новине су свакодневно објављивале нове теорије. Породице су очајнички чекале вести. Али океан није вратио ниједан одговор.
До данас није са сигурношћу утврђено шта се догодило. Могуће је да га је захватила снажна олуја код обале Јужне Африке. Могуће је да је дошло до конструкционог квара. Могуће је да се преврнуо толико брзо да нико није стигао да пошаље позив у помоћ. Историчари и поморски стручњаци током више од једног века понудили су десетине објашњења. Проблем је што ниједно није могло бити доказано.
Људи су одувек тешко прихватали празнину. Много пре него што су настале модерне религије, науке или државе, наш мозак је развио снажну потребу да догађајима пронађе узрок и крај. Када видимо сломљену грану, тражимо ко ју је сломио. Када чујемо звук у ноћи, желимо да знамо одакле долази. Када неко нестане, наш ум одбија да прихвати да можда никада нећемо сазнати шта се догодило. Зато су мистериозни нестанци постали једна од најупорнијих тема људске маште.
Није случајно што су вековима људе фасцинирали изгубљена Роанок колонија у Северној Америци, експедиција сер Џона Френклина која је нестала у арктичком леду, пилоткиња Амелија Ерхарт која је ишчезла изнад Пацифика 1937. године или лет MH370 компаније Malaysia Airlines који је 2014. нестао са радара са 239 људи на броду.
Сваки од тих догађаја има заједничку особину. Не памтимо их само зато што су људи страдали. Памтимо их зато што је иза њих остао знак питања.
Психолози за то имају занимљив појам: „двосмислен губитак“ (ambiguous loss). То је врста губитка код које нема јасног завршетка. Особа није присутна, али није ни потврђено мртва. Управо због тога породице несталих често пролазе кроз тежу и дуготрајнију патњу него породице које су добиле коначан одговор. Туга не може да се заврши јер на неки начин никада није ни почела до краја.
Једна мајка чији је син нестао током рата описала је то једноставном реченицом: „Сваког јутра сам се будила између наде и жалости.“ Можда је то најкраћи опис онога што мистериозни нестанци раде људима. У том смислу, Waratah није само брод. Он је симбол нечега што човечанство прати од почетка историје. Страх нам не изазива само оно што је страшно. Понекад нас још више плаши оно што је недовршено.
Када данас читамо о потонућу Титаника, знамо шта се догодило. Имамо фотографије олупине, сведочанства преживелих и хиљаде страница документације. Трагедија је огромна, али прича има крај. Waratah-а нема.
Зато и после више од једног века наставља да изазива интересовање. Не зато што је највећа поморска катастрофа свог доба, већ зато што представља нешто много старије од бродова и океана. Представља нашу неспособност да се помиримо са питањем на које никада није стигао одговор. Можда је управо зато океан толико моћан симбол у људској култури. Није нас плашио само зато што је дубок, већ зато што је умео да задржи тајну. А мало шта је кроз историју узнемиравало људе више од тајне која је преживела све покушаје да буде откривена.