Неидентификоване окултне снаге против председника

Када су грађани Бразила у августовско јутро 1961. године отворили дневну штампу, вероватно су трљали очи мислећи да је реч о штампарској грешци или пак несланој шали какве сатиричне ревије.

Човек који је на председничким изборима тријумфовао са највећом маргином у историји земље, машући у кампањи метлом и обећавајући да ће „почистити корупцију”, спаковао је своје ствари и напустио палату Планалто након једва седам месеци мандата.
Жанио Квадрос није био обичан политичар; био је мајстор политичког театра који је носио изгужвана одела како би изгледао као човек из народа, намерно просипао перут по раменима да би деловао исцрпљено од рада и јео сендвиче са бајатом бананом пред камерама.

Но, његов највећи и најбизарнији сценски наступ одиграо се у тренутку кад је поднео неочекивану оставку, оставивши нацију у апсолутном шоку и неверици пред образложењем које као да је стигло са страница јефтиног готског романа. Наместо уобичајених политичких фраза, председник је у свом писму као главне кривце за сопствени крах именовао нимало тајанствене, а опет потпуно неидентификоване „окултне снаге“ које су се наводно уротиле против његовог прогресивног мандата.

Да бисмо разумели како је дошло до овог наглог уласка у политички мистицизам, морамо загребати испод површине Квадросове необичне и контрадикторне личности. Иза фасаде праведног чистача друштва крио се човек који је владао декретима који су више подсећали на каприце ексцентричног кућног домаћина него на стратегију једне велике федералне државе. Квадрос је, наиме, искористио своју председничку моћ да декретом забрани ношење бикинија на плажама, коцкање у казинима, као и борбе петлова које су у Бразилу биле веома популарне. Његова спољна политика била је једнако шизофрена; иако је изабран као кандидат десног центра, почео је да се удвара Источном блоку, што је у време Хладног рата изазвало нервозу у Вашингтону, али и међу бразилском војном елитом која је пажљиво мотрила на сваки његов корак.

Ипак, мање је познат онај унутрашњи, готово дечји трик који је Квадрос покушао да изведе у данима који су претходили оставци, а који представља праву срж његове превелике сујете. Истраживања и каснија сведочења његових најближих сарадника открила су да председник уопште није намеравао да заиста оде са власти. Његово драматично писмо са помињањем мрачних, невидљивих сила било је заправо пажљиво израчунат блеф. Квадрос је чврсто веровао да је толико популаран у народу да ће његова оставка изазвати масовне демонстрације, након чега ће га грађани и конгресмени на коленима молити да се врати, нудећи му притом далеко већа, готово диктаторска овлашћења. Међутим, иронија судбине и сурове политичке реалности ударила га је директно у лице када је Бразилски конгрес његову оставку једноставно – прихватио. Без иједног уличног протеста, без суза и молби, Квадрос је остао потпуно сам на писти аеродрома, чекајући авион који ће га одвести у политички заборав, док су његове замишљене окултне снаге заправо биле само логична последица његове сопствене лоше процене.

Савременици су касније са дозом горког хумора коментарисали да су председникове моћне сујеверне силе заправо имале веома јасна земаљска имена у виду моћних лобија и генералштаба војске којима је његов непредвидиви стил одавно досадио. Квадрос је касније покушавао да се врати у високу политику, чак је годинама касније постао и градоначелник Сао Паула, али мрља овог августовског апсурда остала је трајно уписана у његов профил.

На крају, када се овај мандат који је обећавао куле и градове свео на свега седам месеци забрана плажне одеће и бега пред невидљивим непријатељима, јасно се види како историја вешто кажњава оне који покушају да је преваре позоришним триковима. Покушај да се сопствена политичка немоћ и пропали блеф маскирају мистичним заверама оставио је Бразил у дубокој кризи, показујући још једном да када се сујета и неодговорност споје у једној канцеларији, највеће „окултне снаге“ на крају увек испадну оне које долазе из главе самог владара.