Када су у раним јутарњим сатима сирене за ваздушну опасност први пут званично запарале ноћно небо изнад Берлина, већина становника Рајха вероватно је мислила да је у питању грешка или каква редовна вежба, јер је рат до тада био нешто што се дешавало другима.
Оно што су чули није био само звук упозорења, већ далеки ехо једног громогласног обећања које је, управо у тим тренуцима, почело да се распада пред очима читаве нације.
Главни протагониста ове драме није био војник у рову, већ човек који је, осим своје позиције шефа моћне Луфтвафе, имао и неоспоран таленат за театралност, екстраваганцију и, што је за ову причу кључно, епску самодопадљивост.
Само годину дана раније, када је Немачка кретала у освајачки поход, Херман Геринг је, да би смирио духове и показао супериорност аријевске технике, дао свечану, готово законску гаранцију свом народу, изјавивши поносно пред микрофонима да ће се, уколико иједан непријатељски авион пробије ваздушни простор и бомбардује Трећи рајх, одрећи свих својих титула и да га слободно могу звати Мејер.
Foto: Pexels
То презиме, замишљено као врхунски израз бахате сигурности, постало је терет који га је одвукао у дубине апсурда, трансформишући га из неприкосновеног вође ваздухопловства у предмет притајеног подсмијеха.
Да бисмо разумели тежину овог обећања, морамо разумети нацистичку сујету тог времена.
Луфтвафе није био само ваздухопловство, већ визуелно оличење ароме моћи, а његов шеф, са својим посебно дизајнираним плавим униформама и безбројним ордењем које је сам себи додељивао, живео је у свету изграђеном од сопствених пропагандних слогана.
Његов его му је једноставно онемогућавао да замисли другачији сценарио од потпуне непобедивости.
Та илузија је ипак распршена када је британска команда, као одговор на претходна дешавања, покренула симболичан, али психолошки разарајући напад на срце Рајха.
Иако је материјална штета у граду била минимална, иронија је била апсолутна – најмоћнији човек немачког неба био је разоружан сопственим језиком, а његово обећање је, попут добро темпиране бомбе, детонирало усред његове најдраже ваздушне одбране.
Оно што је уследило у наредним месецима била је права трагикомедија у којој је пропагандна машинерија покушавала да санира штету нанету маршаловом угледу, док је обичан народ почео да усваја нови, иронични речник.
Сирене за ваздушну опасност у Берлину, које су временом постајале све чешће, више нису биле само упозорење на опасност, јер их је народ потајно прозвао Мејеровим ловачким роговима.
У редовима за храну и мрачним склоништима почели су да се шире вицеви о томе како је новопечени господин Мејер вероватно заузет дизајнирањем неке дискретније униформе за своју нову, знатно скромнију улогу.
Апсурд је дошао до врхунца када је сам Геринг, у покушају да одбрани сопствени пољуљани его, све чешће одлазио у свој луксузни ловачки дворац Каринхал, где се окруживао уметнинама, далеко од реалности бомби које су редовно падале на његову престоницу.
Мање је познат детаљ да је Геринг био толико опсетнут својим физичким изгледом и гардеробом да је чак и усред ратних катастрофа трошио сате на пресвлачење, поседујући десетине различитих униформи сашивених од најскупљих материјала.
Савременици су бележили да је у Каринхалу неретко шетао у бизарним средњовековним ловачким одорама са гвозденим бодежима, потпуно одсечен од стварности.
Његов пад унутар саме нацистичке хијерархије запечаћен је анегдотом из каснијих година рата, када су сирене поново зачуле у Берлину.
Геринг је тада у паници ушао у подрум једног хотела где се налазило неколико високих званичника, међу којима је био и утицајни Хитлеров секретар Мартин Борман.
Док су остали у тишини устали, Борман је остао да седи и, не дижући поглед са својих белешки, хладно и упадљиво промрмљао да коначно стиже наш господин Мејер.
Била је то сцена у којој је један од најмоћнијих људи Рајха јавно понижен управо оном речи којом је некада покушао да исмеје моћ својих противника.
Када се рат завршио, на суђењу у Нирнбергу, његова сујета више није имала никакву заштиту, а чувено бахато обећање изведено је пред лице правде као доказ потпуног одсуства реалности нацистичке елите.
На крају, иза човека који је желео да контролише читав ваздух Трећег рајха остала је само рушевина у којој је народ иронично изговарао његово ново замишљено презиме, не као име великог вође, већ као симбол величанствене преваре која је нацију коштала много више од титула.
Људска природа, када јој се да неограничена моћ и када јој се дозволи да поверује у сопствену непогрешивост, на крају увек буде сурово кажњена, остављајући будућим вековима причу о томе како је један маршал, у паничном покушају да одбрани сопствени его, изгубио и рат и достојанство.