Постоје тренуци у историји када је довољно погледати ко живи најудобније да бисте разумели ко је заиста на дну друштвене лествице. У Паризу XVIII века тај одговор понекад је био прилично понижавајућ. Мачке. Не племићи. Не министри. Не богати трговци. Мачке.
У једној париској штампарији, негде током тридесетих година XVIII века, група шегрта проводила је дане у напорном раду, лошој исхрани и готово непрекидном умору. Спавали су у тесним просторијама, радили дуге смене и јели храну која је често била далеко испод онога што би данас неко назвао пристојним оброком. Живот младог радника у Паризу није био романтична разгледница старе Француске. Био је тежак, прљав и исцрпљујућ.
А онда су ту биле мачке.
Газдарица штампарије обожавала је своје љубимце. Хранила их је добро. Бринула о њима. Посвећивала им пажњу коју радници нису могли да добију ни када би се разболели. Из перспективе једног гладног шегрта, призор је морао бити прилично суров: животиња која спава на топлом и једе боље од човека који ради од јутра до мрака.Ту почиње једна од најчуднијих епизода француске друштвене историје.Радници су временом развили дубоку огорченост. Не толико према самим мачкама колико према ономе што су оне представљале. Јер мачке нису биле проблем. Проблем је био систем у коме су нечији љубимци изгледали важнији од људи који су својим радом одржавали посао.Као што се често дешава у историји, бес није кренуо према врху.
Кренуо је према симболу.
Шегрти су почели да праве буку током ноћи, имитирајући мачје завијање испод прозора. Газдарица није могла да спава. Жалбе су се множиле. Напетост је расла. А онда је читав сукоб прерастао у бизарну представу која је ушла у историју као „Велики покољ мачака“.
У средишту свега налазила се готово карневалска пародија правосуђа. Радници су организовали лажни судски процес, исмевајући ауторитете и друштвене односе који су их окруживали. Оно што је данас тешко разумети јесте да су савременици у свему томе видели црни хумор. Оно што нама делује сурово, њима је представљало облик побуне.Историчаре и данас фасцинира један детаљ.
Зашто су радници то сматрали смешним?
Одговор открива много о свету у којем су живели. Они нису исмевали животиње. Исмевали су поредак у којем су се осећали мање вредним од животиња. Шала је била усмерена према господарима, али су је платиле мачке.
И ту се налази права иронија читаве епизоде. Када људи немају моћ да се супротставе стварном узроку својих проблема, често пронађу нешто што га симболизује. Понекад је то предмет. Понекад споменик. Понекад застава. У овом случају биле су то мачке које су спавале на јастуцима док су радници спавали на даскама.
Велики друштвени сукоби често се у историјским књигама представљају кроз револуције, ратове и политичке говоре. Али понекад се права слика једног друштва види у много мањим стварима. У томе ко добија најбољу храну. Ко има времена за одмор. Ко је вредан пажње, а ко није. Зато ова епизода није необична зато што укључује мачке. Необична је зато што открива колико дубоко незадовољство може да расте када људи сваког дана гледају како неко други живи боље од њих. Чак и ако тај неко има четири шапе и бркове.
А можда је највећи историјски апсурд у томе што су те мачке одавно нестале, штампарија је нестала, а Француска је прошла кроз револуције, царства и републике. Ипак, осећај да систем више брине о погрешним стварима него о људима који га одржавају — тај осећај је преживео векове много боље него било која париска мачка.