Када се помене Марија Бурсаћ, не говори се само о једној девојци из крајишког села. Говори се о читавој генерацији младих људи којима је младост прекинуо рат, али није успео да им сломи уверење да постоје вредности вредне жртве.
Рођена је 1920. године у селу Каменица код Дрвара, у суровом и поносном крају где су се људи одувек ослањали на сопствене руке, издржљивост и осећај за правду. Одрастала је у времену када је положај жена на селу био унапред одређен: рад у кући, на имању, брига о породици и живот далеко од јавних послова. Мало ко је тада могао да замисли да ће управо једна сеоска девојка постати симбол храбрости читаве државе.
Када је Други светски рат захватио Југославију и када су западне крајеве земље преплавили терор, прогони и масовни злочини, многи су били приморани да донесу одлуку која је мењала животе. За Марију та одлука није била питање политике, већ питање достојанства. Прикључила се устаницима и убрзо постала један од оних људи на које се други ослањају када је најтеже.
Сведочења сабораца говоре о девојци која није тражила повластице нити посебан третман. Носила је оружје, прелазила планине, делила глад и студен са својом јединицом. У времену када су жене на фронту још увек биле реткост, она је својим примером рушила предрасуде много снажније него било каквим говорима. Није тражила место у историји. Радила је оно што је сматрала својом дужношћу.
Крајем 1943. године учествовала је у борбама код Пркоса, у близини Босанског Петровца. Током напада на непријатељско утврђење тешко је рањена. Иако је била пребачена у болницу, повреде су биле сувише тешке. Имала је само двадесет три године када је преминула.
Смрт је дошла рано, али је прича тек тада почела да расте.
Неколико дана касније проглашена је за народног хероја Југославије. Била је прва жена којој је додељено то највише ратно признање. У држави која је после рата настојала да изгради ново друштво, Марија Бурсаћ постала је више од ратнице. Постала је доказ да храброст нема пол, да се величина човека не мери годинама живота и да историју понекад мењају они од којих се најмање очекује. Деценијама су њено име носиле школе, улице, фабрике и омладинске организације широм Југославије. Њен лик налазио се у уџбеницима, на споменицима и у причама које су генерације слушале од својих родитеља и наставника. Али иза свих тих споменика стајала је једноставна и помало тужна чињеница: девојка која је постала легенда никада није доживела године у којима већина људи тек почиње да гради свој живот.
Можда се управо у томе крије разлог због којег њена прича и данас привлачи пажњу. Није то само прича о рату. То је прича о тренутку када обичан човек одлучи да буде већи од сопственог страха. О девојци која је потекла из забаченог крајишког села, а постала део колективног сећања милиона људи.
Јер историја памти многе генерале, владаре и политичаре. Али понекад најдубљи траг остави једна двадесеттрогодишња девојка која није стигла да остари, а ипак је постала бесмртна. Постоје имена која историја памти због функција, титула или победа. А постоје и она друга – имена која постану симбол нечега много већег од једног живота.