Хенрик Ибсен није рођен у раскоши коју често описује у својим драмама. Рођен 1828. године у норвешком граду Скијену, његово детињство обележио је трагичан финансијски слом његовог оца, некада имућног трговца. Овај рани сусрет са друштвеном деградацијом и породичном срамотом постаће погонско гориво за његов каснији књижевни рад. Већи део своје зрелости провео је у својеврсном егзилу, живећи у Италији и Немачкој пуних 27 година. Управо из те удаљености, Ибсен је могао јасније да сагледа патологију свог родног друштва, али и универзалне лажи на којима је почивала тадашња Европа. Година 1867. била је прекретница када је објавио „Пера Гинта“, дело које комбинује фолклор и егзистенцијалну потрагу, али прави потрес је тек уследио.
Норина залупљена врата као ехо модерне еманципације
Најзначајнији датум у Ибсеновој каријери, а можда и у историји драме 19. века, јесте децембар 1879. године, када је у Копенхагену премијерно изведена „Луткина кућа“. Прича о Нори Хелмер, жени која напушта мужа и децу како би пронашла себе, била је толико револуционарна да је изазвала таласе јавног беса.
Ибсен је овим делом директно напао институцију брака као економског и моралног кавеза. Скандал је био толики да је аутор под притиском немачких позоришта морао да напише алтернативни крај у којем се Нора ипак враћа породици, што је касније назвао „варварским насиљем“ над својим делом. Норин одлазак није био само феминистички чин, већ општељудски крик за истином.
Друштвене лажи и психолошки понори
Ибсен је наставио свој рад драмама попут „Авети“ из 1881. године, где се први пут у позоришту отворено говорило о наследном сифилису и гресима отаца који падају на децу. Његов стил, који често називају „аналитичком драмом“, разоткрива прошлост ликова кроз садашњи тренутак, допуштајући тајнама да испливају на површину попут лешева из мочваре.
У „Хеди Габлер“ из 1890. године, створио је један од најкомплекснијих женских ликова у књижевности – жену заробљену између сопствених амбиција и друштвених конвенција, чија деструктивност заправо представља немоћан протест против баналности живота. Ибзен је био мајстор симбола; код њега дивља патка у поткровљу или кула изграђена за неимара нису само реквизити, већ носиоци дубоких психолошких истина.
Приватно, Ибсен је био човек готово војничке дисциплине. Сваког јутра је шетао Ослом у исто време, толико тачан да су грађани према њему навијали своје сатове.
Био је опседнут ордењем и формалностима, што је стајало у контрасту са његовим бунтовним списима.
Постоји занимљивост да је током рада у Дрездену и Риму увек држао малу фигурицу шкорпиона на свом столу, тврдећи да га она подсећа на отров који мора да избаци из себе кроз писање.
Када је 23. маја 1906. године лежао на самртној постељи, а болничарка приметила да изгледа мало боље, његове последње речи биле су кратке и одсечне: „Напротив!“ (Tvertimod!). Тај пркос према туђем мишљењу пратио га је до самог краја, оставивши свету опус који и данас, више од једног века касније, представља огледало у којем се плашимо да видимо сопствени одраз.