Замислите да вам неко понуди намирницу која ће током наредних векова нахранити милионе људи, убрзати раст градова и помоћи развој читавих држава. Вероватно бисте очекивали да ће такво откриће одмах бити дочекано са одушевљењем. Историја кромпира показује управо супротно. Биљка која је касније постала једна од најважнијих намирница на свету дуго је изазивала сумњу, страх и неповерење.
Крајем 16. века кромпир је из Јужне Америке стигао у Европу. Народи Анда гајили су га хиљадама година пре доласка Европљана, али на Старом континенту нико није био сигуран шта би са њим требало радити. Необична биљка чији плод расте под земљом није личила ни на једну познату намирницу. Због лепих цветова, многи су је прво садили као украс у дворским баштама, док је мало ко размишљао о томе да би могла постати део свакодневне исхране.
Неповерење је било толико велико да су се о кромпиру шириле разне приче. Неки су веровали да изазива болести, други су сматрали да није прикладан за људску исхрану, а било је и оних који су га повезивали са отровним биљкама из исте породице. У појединим крајевима Европе људи су једноставно одбијали да га једу, сматрајући га храном за сиромашне или чак опасном новотаријом.
Међутим, стварност је постепено почела да мења мишљење људи. Европа је улазила у раздобље брзог раста становништва. Градови су се ширили, ратови су били чести, а несташице хране редовна појава. Управо у таквим околностима кромпир је показао своју праву вредност. За разлику од многих житарица, могао је да успева и на земљишту које није било нарочито плодно. Давао је велики принос, а једна њива могла је да прехрани знатно више људи него што је то било могуће са многим другим културама.
Историчари данас сматрају да је ширење кромпира одиграло значајну улогу у демографској експанзији Европе између 17. и 19. века. Људи су имали више хране, мање су зависили од једне врсте усева и лакше су преживљавали тешке године. Неки економски историчари чак тврде да је кромпир био један од тихих савезника индустријске револуције. Док су фабрике привлачиле становништво у градове, било је неопходно обезбедити довољно хране за све те нове раднике. Кромпир је у томе одиграо много важнију улогу него што већина људи данас претпоставља.
Занимљиво је да су многе европске власти у почетку морале активно да убеђују становништво да прихвати нову намирницу. У Француској је један од најпознатијих промотера кромпира био фармацеут и агроном Антоан Огистен Пармантије. Он је организовао праве кампање како би показао да кромпир није опасан већ користан. Према популарној причи, чак је чувао поља кромпира стражарима током дана како би људи помислили да је реч о нечем вредном, а затим би ноћу намерно смањивао надзор како би заинтересовани мештани „крали“ кртоле и сами почели да их гаје.
Како се кромпир ширио, мењао је и националне кухиње. Данас је готово немогуће замислити српску, немачку, ирску, пољску или руску трпезу без њега. Пире, помфрит, чипс, печен кромпир, мусака и безброј других јела делују као да су одувек постојала. Ипак, већина њих није могла постојати у облику који данас познајемо пре него што је ова биљка прешла Атлантски океан.
Истовремено, прича о кромпиру носи и важно упозорење. Средином 19. века Ирска је постала толико зависна од једне врсте кромпира да је појава болести која је уништавала усеве довела до катастрофалне глади. Велика глад у Ирској однела је огроман број живота и покренула талас исељавања који је трајно променио демографску слику земље. Тај догађај остао је један од најпознатијих примера опасности које настају када се читаво друштво ослони на један једини извор хране.
У савременом свету кромпир је толико уобичајен да ретко размишљамо о његовој прошлости. Ипак, мало која биљка је тако дубоко утицала на ток историје. Он није био само још једна намирница која је стигла из Новог света. Био је покретач промена које су обликовале читаве народе, економије и друштва. Неки историчари иду толико далеко да тврде да би без кромпира Европа данас изгледала потпуно другачије.
Зато је прича о кромпиру много више од приче о поврћу. То је прича о томе како један наизглед скроман изум природе може да промени судбину милиона људи. Биљка коју су Европљани у почетку гајили због цветова, а потом гледали са подозрењем, временом је постала један од темеља њихове исхране и један од најважнијих савезника у борби против глади.
Можда је управо у томе највећи парадокс његове историје. Кромпир није освојио Европу мачем, политиком или идеологијом. Освојио ју је тако што је једноставно био користан. А понекад су управо такве победе највеће и најтрајније.