Док је свет улазио у нови век, Париз је постао центар цивилизацијских промена. Летње олимпијске игре 1900. године, одржане у склопу велике Светске изложбе (Exposition Universelle), остаће упамћене као тренутак када је олимпијски покрет превазишао границе античких предрасуда и отворио врата модерном добу.
Друге модерне Олимпијске игре нису имале церемонију отварања ни затварања. Трајале су нестварних пет месеци – од 14. маја до 28. октобра и биле су толико интегрисане у Светску изложбу да многи спортисти нису ни знали да учествују на Олимпијади.
Такмичења су одржавана по целом Паризу: од тениских терена на Ил де Питоу до пливачких стаза у мутној Сени. Ове игре су окупиле 997 такмичара из 24 државе, који су се надметали у 19 различитих спортских дисциплина.
Рушење баријера
Најзначајнији историјски помак десио се када је Међународни олимпијски комитет, упркос првобитном противљењу барона Пјера де Кубертена, дозволио учешће женама. Од укупног броја такмичара, било је свега 22 жене, али је њихово присуство означило неповратан процес еманципације у свету спорта. Прва жена која је постала олимпијска шампионка била је енглеска тенисерка Шарлот Купер, која је у финалу сингла победила Елен Прево резултатом 6–1, 6–4.
Занимљиво је да су се жене тада такмичиле само у два спорта која су се сматрала „прикладним” за даме: тенису и голфу. Америчка голферка Маргарет Абот победила је на турниру и постала прва Американка са златном медаљом, иако је до краја живота веровала да је победила на обичном локалном турниру у Паризу, а не на Олимпијским играма.
Необичне дисциплине и заборављени херои
Паришке игре су биле јединствене и по дисциплинама које данас делују потпуно незамисливо. Биле су то једине игре на којима се одржало такмичење у пуцању у живе голубове, где је страдало преко 300 птица.
Такође, пливачке дисциплине су укључивале трку са препрекама у Сени, где су такмичари морали да се пењу преко чамаца и провлаче испод њих.
Једна од најупечатљивијих личности био је амерички атлетичар Алвин Крензлајн, који је освојио четири златне медаље у три дана (60 метара, 110 и 200 метара са препонама, и скок удаљ). Његов рекорд од четири индивидуална злата у атлетици на једним играма остао је необорен све док га Џеси Овенс није изједначио 1936. године.
Иако организационо хаотичне, Игре 1900. су удариле темеље за оно што данас познајемо као универзални спорт.
Увођењем жена у арену, Париз је послао поруку да физичка изврсност и такмичарски дух не познају родне границе. Од тог тренутка, Олимпијске игре су престале да буду само мушки клуб и постале су огледало прогресивног друштва које се рађало на прагу 20. века.
Парадокс победе и породични дуел у башти
Нарочито необична прича везана је за такмичење у голфу, где су се међу учесницама нашле мајка и ћерка, Мери и Маргарет Абот. Мери Абот, позната књижевница и утицајна фигура у париским уметничким круговима, завршила је на седмом месту, док је њена ћерка Маргарет тријумфовала и постала прва Американка са олимпијским златом.
Међутим, због хаотичне организације и чињенице да су Игре биле подређене Светској изложби, Маргарет је до краја живота остала у уверењу да је победила на обичном локалном турниру. Она је преминула 1955. године, не знајући да је заправо исписала историју светског спорта.
Њена мајка Мери, која је преминула недуго након игара 1904. године, оставила је запис о овом догађају као о својеврсној друштвеној светковини, не слутећи да ће деценијама касније историчари ископавати њихова имена из заборава како би им признали олимпијски статус.
Под окриљем етикете и друштвених норми
Учешће жена у Паризу било је својеврсна борба против строгих друштвених кодекса и физичких ограничења тадашње моде. Док су се тенисерке попут Шарлот Купер бориле на терену у тешким сукњама до чланака и корсетима са челичним „фишбајнима“, организатори су покушавали да женски спорт сведу на ниво забаве за публику.
Грофица Хелен де Пуртале успела је да се такмичи у једриличарству као члан мешовите посаде и постане прва жена која је физички освојила злато, иако је њен допринос тада посматран као споредан у односу на мушке чланове екипе. Слична ситуација пратила је и такмичење у крокету, које је било потпуно отворено за оба пола, али је због слабе промоције привукло само једног гледаоца са купљеном картом. (Код нас се често меша са крикетом, али су то две потпуно различите спортске дисциплине. Док крикет захтева огромне терене и трчање, крокет је игра „мирне руке” и хладнокрвне стратегије).
Све ове жене, без обзира на то да ли су добиле стаклене пехаре уместо медаља или су им дисциплине касније биле оспораване, изнеле су терет пионирске борбе против ставова барона де Кубертена који је женско учешће сматрао непотребним.
Ови детаљи показују да су жене 1900. године у Паризу биле много више од пуких такмичарки; оне су биле пионири који су се борили против друштвених норми, тешке гардеробе и организационог хаоса, често и не знајући да тиме исписују историју.