Док се у британском Пантеону и светској историји Винстон Черчил уздиже као несаломиви бедем пред нацистичком хеморагијом, његова сена над остатком света баца много мрачнији облик.
За Запад, он је човек са томпусом и знаком победе који је 1940. године спасао демократију; за Индију и Ирску, он је био хладни оперативац империје чија је реторика често служила као анестезија за бруталну експлоатацију. Черчил није био само ратни вођа, већ последњи витез британског колонијализма који је био спреман да жртвује милионе туђих живота како би очувао већ напуклу круну свог престижа.
Фото: Википедија
МИТ О БЕСПРЕКОРНОМ СПАСИОЦУ: ГЛАС КОЈИ ЈЕ ЗАУСТАВИО ХИТЛЕРА
Легенда о Черчилу почива на његовим говорима који су „мобилисали енглески језик и послали га у бој”.
Његова одбијање да преговара са Берлином у најкритичнијим тренуцима Другог светског рата заиста јесте променило ток историје. У том наративу, он је романтични херој, викторијански дух у модерном рату, човек чија је визија „Гвоздене завесе” предвидела Хладни рат.
Овај мит, пажљиво грађен кроз његове сопствене мемоаре за које је добио Нобелову награду, ствара слику непогрешивог стратега.
Међутим, тај исти стратег је стајао иза катастрофалне галипољске операције у Првом светском рату и иза економских одлука које су Британију скоро гурнуле у банкрот.
ИСТИНА ИЗА ТРИЈУМФА: БЕНГАЛСКА ГЛАД И КРВАВА СТАТИСТИКА
Најтежа мрља на Черчиловој биографији, коју мејнстрим историја често покушава да релативизује, јесте Велика глад у Бенгалу 1943. године. Док је рат беснео, Черчил је наредио извоз житарица из Индије како би се створиле залихе за европске трупе, иако је знао да у Бенгалу људи масовно умиру.
Резултат је био застрашујући: преко три милиона људи страдало је од глади и болести.
Када су га сарадници упозоравали на размере катастрофе, његов одговор је био цинично питање: „Зашто Ганди још увек није умро?”.
За њега су становници Индије били „варварски народ са варварском религијом”, а њихови животи само ситан кусур у великој геополитичкој купопродаји.
Фото: Википедија
ДРУГО ЛИЦЕ „ОСЛОБОДИОЦА”: ОД ИРСКЕ ДО ГРЧКЕ
Черчилова склоност ка употреби сирове силе није била ограничена само на далеке колоније.
Као министар, био је архитекта ангажовања злогласних Black and Tans јединица у Ирској током рата за независност, које су остале упамћене по паљењу градова и терорисању цивила.
Након Другог светског рата, његова улога у Грчкој 1944. године открива право лице империјалисте: британске трупе су пуцале на грчке антифашистичке партизане у Атини како би осигурале повратак монархије и спречиле совјетски утицај.
Черчил није доносио слободу, он је доносио поредак који је одговарао Лондону, често газећи преко лешева оних који су до малопре били његови савезници против нацизма.
Винстон Черчил остаје једна од најкомплекснијих фигура 20. века, човек који је истовремено био спас за Европу и пошаст за њене колоније. Његова способност да инспирише нацију у тренутку највеће опасности је неспорна, али је подједнако неспорна и његова дубока расна нетрпељивост и безосећајност према народима који нису говорили енглески.
Он је био човек свог времена, али тог времена које је већ тада било прегажено моралним захтевима новог доба. Истина о њему није црно-бела; она је обојена гримизном бојом империје која је издисала под теретом сопствене суровости.
Данас Черчил не живи само у бронзи својих споменика, већ и у горком сећању оних чији су преци жртвовани зарад његових визија. Иронија је да је човек који је победио један фашистички систем, истовремено до краја бранио други — систем колонијалне потчињености који је већ био на ђубришту историје.