Реч „бон-тон“ потиче из француског језика и буквално значи „добар тон“. Првобитно се користила у 17. веку на француским дворовима, како би описала не само естетску и културну димензију понашања, већ и способност да се одржи хармонија у друштву. У документима из периода Луја XIV, термин „bon ton“ означавао је комплекс финеса, одговарајуће гестикулације, начин облачења и управљања речима у присуству друге особе, посебно особа вишег друштвеног ранга.
У првим приручницима етикете, „бон-тон“ је био више од формалности, био је средство демонстрирања образовања, пажње и унутрашње културе. Прекорачење тих граница, било да је реч о гесту, начину држања или коришћењу речи, могло је бити схваћено као непоштовање и нарушити друштвени ред. Управо због тога, појам „бон-тон“ је брзо прешао из дворских салона у шире друштвене кругове, постајући синоним за уредно, пристојно и пажљиво понашање у свакодневном животу.
Иако реч „бон-тон“ потиче из Француске и првобитно је описивала правила европских дворана, сама идеја о етикети и пристојном понашању није ограничена само на Европу. Многи народи широм света развили су своје системе понашања који су, као и „бон-тон“, имали за циљ одржавање реда, хармоније и поштовања у друштву.
У Јапану, још у периоду Едо (1603–1868), друштвена интеракција је била строго регулисана. Тишина и пажљиво слушање сматрани су важнијим од речи. Документи из 17. века показују да је током формалних оброка било неприхватљиво започети разговор пре него што домаћин изрази дозволу. Правилно савијање тела, као и поклони који се нуде с обе руке, имали су исту тежину као садржај речи. Грешка у овим поступцима могла је да наруши цео друштвени однос.
Племенски етикет у Африци
У краљевству Ашанти (територија данашњег Гане), правила понашања у присуству краља била су строго дефинисана. Посетиоци нису смели да подигну очи према владару, а све поклоне су морали предати с обе руке. Хронике британских путописаца из 19. века бележе случај где је европски трговац био опоменут због непоштовања ових обичаја, покушао је да краља поздрави одмах, а не након дозвољене церемоније, што је изазвало тишину у двору.
Статуса преко одеће код Индијанаца
Северноамерички Индијанци, посебно код народа Сијукса, имали су строга правила облачења и положаје тела током церемонијалних окупљања. Историјски извори показују да је погрешан редослед ношења перја и украса могао бити протумачен као непоштовање старешина. Чак и начин на који се седело око ватре био је регулисан — најстарији и најугледнији припадници народа седели су на одређеним местима, а млађи нису смели прећи тај ред.
Хигијена и ритуали код Индијаца
У Индији, у периоду Могулског царства (16.–18. век), посебна пажња поклањана је купању и ритуалном чишћењу пре свечаних сусрета. Писани приручници и записи на двору указују да је занемаривање овог правила сматрано великим пропустом, који може нарушити углед породице. Посетиоци су морали да користе посебне тепихе, уклоне обућу и поштују детаљна упутства за припрему и служење чаја.
Понашање на трговима и заједничким местима код Ацтека
Мексички Ацтеци су имали строга правила понашања на трговима и током јавних церемонија. Писани записи из 16. века описују како је неприхватљиво преговарати гласно или показивати презир према другима. Чак и начин седења и удаљеност од старешина били су регулисани. Ови обичаји су омогућавали мирну трговину и очување друштвеног реда у густо насељеним центрима.
У царству Инка, током свечаних оброка и церемонија, било је забрањено додиривати храну прстима, а посуђе је морало бити постављено према строгом редоследу. Хронике шпанских освајача из 16. века бележе да је непоштовање ових правила сматрано непоштовањем према владару и боговима, што је могло имати озбиљне друштвене последице.
Сучељавање традиције и модерности
Много ових правила данас делује необично или претерано, али је њихова сврха била јасна: одржавање реда, показивање поштовања према старијима и вођама, и јачање друштвених веза. Савремени гледалац може упознати ове обичаје као инспирацију за разумевање културних разлика и симболике понашања, али истовремено као подсетник да је свака традиција настала из потребе да се одржи хармонија у заједници.