Постоје играчке које не памтимо по изгледу, већ по звуку. Довољно је да га неко поново направи и одједном се врати читаво детињство: школско двориште, бетонска стаза испред зграде, летњи распуст и група деце која се смеје док се такмичи ко ће дуже издржати.
Тај звук био је једноставан и ритмичан: клик — клак. Клик — клак.
Тако је и настала играчка коју су седамдесетих и осамдесетих знала готово сва деца — клик — клак
Једноставна играчка, али не и лака
Клик-клак се састојао од две тврде кугле повезане канапом, док се средина канапа држала у руци. Правила игре су изгледала врло једноставно: замахнути руком тако да се кугле сударају једна изнад, па једна испод шаке. Ипак, у стварности, то није било баш тако лако.
Почетници би успевали да направе само неколико удараца пре него што би изгубили ритам и добили непријатан ударац по руци. Они упорнији полако су учвршћивали покрет, све док се ударци не би претворили у непрекидан низ. А онда би звук постао бржи и јачи. клик-клак, клик-клак, клик-клак!
И тада је почињало такмичење. Ко може дуже. Ко може брже. Ко може без грешке.
Школска дворишта пуна ритма
Седамдесетих година ова играчка је постало прави хит међу децом широм света, а ни Југославија није била изузетак. Игра се брзо проширила по школама, парковима и двориштима стамбених блокова.
Деца су носила клик-клак у школским торбама. На одморима се вежбало. После школе правили су се мали турнири на клупама и стазама испред зграда. Понекад би читаво двориште одјекивало истим ритмом.
Више од игре
Иако је деловала као обична играчка, игра са клик-клаком је имала и једну скривену страну. Стручњаци који се баве развојем деце, међу њима и дефектолози, истичу да овакве игре могу подстаћи развој координације око–рука, фине моторике и осећаја за ритам.
Дете мора истовремено да прати кретање кугли и да контролише покрет шаке. Понављајући покрети постепено усклађују брзину, прецизност и концентрацију. Управо зато су игре које захтевају ритам и прецизне покрете одувек имале важну улогу у развоју моторичких способности код деце.
Мала опасност великог детињства
Кугле су биле тврде, често направљене од акрила или чврсте пластике, па су се при судару чуле прилично снажно. Понекад се дешавало да канап пукне, кугла одлети, а неко добије и ударац по руци. У неким земљама чак су се водиле расправе да ли играчку треба ограничити, јер су деца покушавала да направе све брже и снажније покрете.
У југословенским двориштима, међутим, све је то углавном остајало део игре – мало храбрости, мало вештине и много смеха.
Сећање које звони
Данас је ова играчка нестала из свакодневне дечје игре. Савремене генерације одрастају уз дигиталне игре и екране који привлаче пажњу на сасвим другачији начин. Ипак, понекад се ова стара играчка појави на сајмовима старина, у ретро-продавницама или на интернету, где је купују они који желе да се подсете детињства. И чим се кугле поново сударе у ваздуху, звук се врати. Клик — клак.
А са њим и једно давно време када је за игру било довољно мало канапа, две кугле и пуно двориште испред зграде.