Београдски зоолошки врт никада није био само парче земље омеђено зидинама тврђаве, већ прави живи архив града, место где се историја не чита из књига, већ из очију најстаријег алигатора на свету и кроз одјеке корака предратне господе која је ту тражила дашак егзотике.
Од визије индустријалца до Петровданског славља
Све је почело једног врелог јула 1936. године, када је Влада Илић, човек чије је име тада било синоним за напредак, одлучио да Београду подари „Врт добре наде“.
На Малом Калемегдану, тамо где се историја Римљана, Турака и Срба већ вековима таложила у слојевима, никле су прве волијере. У то време, Врт је био простран, протежући се готово до саме обале Дунава, до Куле Небојша. Први становници – лавови, леопарди и медведи – нису били само експонати; они су били доказ да престоница Краљевине Југославије коначно хвата корак са Бечом и Паризом.
Београђани су тада у Врт одлазили као у позориште. Даме са шеширима и господа у лакованим ципелама посматрали су животиње које су до тада видели само на илустрованим разгледницама.
Међутим, та прва идила кратко је трајала, свега пет година, пре него што ће се небо над Београдом зацрнети од авиона.
Тихи сведок рата
Ратне године у Врту биле су надреална трагедија. Током бомбардовања 1941. и 1944. године, зоолошки врт је постао једна од најтужнијих тачака града. Порушене ограде значиле су смрт, али и неочекивану, трагичну слободу за многе становнике.
Приче о преплашеним животињама које лутају улицама разрушеног Београда и данас делују као сцене из неке хорор бајке. Ипак, из тог пепела изронила је фигура која и данас, непомично лежи у свом базену.
Алигатор Муја, који је стигао у Београд годину дана након отварања Врта, преживео је све: две војске које су марширале поред његовог дома, бомбе које су падале само неколико метара даље, па чак и тешку болест због које му је ампутирано стопало.
Муја је данас биолошки и историјски куриозитет – најстарији амерички алигатор у заточеништву на планети. Он је жива веза са оним претходним светом, неми посматрач који је испратио генерације посетилаца, остајући непромењен док се град око њега изнова градио и рушио.
Градски мангупи и лојални чувари
Када се Врт у другој половини 20. века опорављао, донео је нове анегдоте које су обликовале београдски дух. Шимпанза Сами постао је култна личност деведесетих, када је два пута успео да побегне из свог кавеза. Његово шетање по крововима центра града није било само инцидент, већ својеврсни перформанс који је ујединио град.
Београђани су навијали за Самија, препознајући у његовом инату сопствену жељу за слободом у тешким временима. Уз раме Самију стоји споменик керуши Габи.
Ова немачка овчарка, која је својевремено патролирала Вртом, сукобила се са одбеглом јагуарком како би заштитила свог чувара. Њена лојалност и храброст постале су саставни део Малог Калемегдана.
А данас?
Муја је и даље ту. Иако је превалио девету деценију и одавно ушао у биолошку загонетку својом дуговечношћу, овај „живи фосил“ и даље непомично проводи своје пензионерске дане у Београду, држећи светски рекорд као најстарији припадник своје врсте.
Његова готово кипна непомичност савршено се уклапа у амбијент Врта, који је временом постао својеврсна галерија на отвореном. Шетајући стазама, посетиоци наилазе на бронзане одливе оних који су задужили ово место: ту је Сами у својој карактеристичној замишљеној пози, понос заједнице која га је волела, али и стамена фигура керуше Габи која вечно стражари. Ове скулптуре нису само украс, већ тачке сећања које омеђују простор између стварних судбина и легенди које се о њима приповедају.
Вреди поменути једну готово филмску занимљивост која се везује за ратне године. Током бомбардовања 1941. године, када су многи кавези уништени, неколико нилских коња је успело да побегне из Врта и спас потражи у водама Саве и Дунава. Кажу да су их рибари још неко време виђали како израњају из мутних речних токова, поставши на кратко део екосистема београдског ушћа, пре него што су заувек нестали у вихору историје. Та слика егзотичних животиња које плутају испод Калемегданске тврђаве остаје можда и најсликовитији приказ апсурда и нестварне лепоте коју овај Врт носи у својој историји већ деценијама.