Постоје тренуци у историји када обе стране верују да бране исту ствар – слободу. И управо тада почињу сукоби који су најтежи за разумевање из данашње перспективе. Пролећа 1848. године, док се револуционарни талас шири Европом од Париз до Беч, у јужним крајевима Угарске, у вароши Сремским Карловцима, Срби се окупљају на Мајској скупштини. Ту, у седишту Карловачке митрополије, проглашавају Српску Војводину, траже аутономију, сопствену управу, равноправност језика и права унутар Хабзбуршке монархије.
Са српске стране, то је изгледало као логичан наставак истог оног револуционарног духа који је захватио Европу. Али у Пешти, где мађарски револуционари предвођени Лајошем Кошутом управо граде идеју модерне мађарске нације, исти тај захтев изгледао је као цепање тек настале државе.
Мађарска је тражила независност од Беча. Срби су тражили аутономију унутар Мађарске. Две идеје слободе судариле су се на истом простору.
Када мађарске снаге крећу ка Сремским Карловцима, то се у српској историографији памти као почетак мађарско-српског рата. Али слика је сложенија. Са мађарске тачке гледишта, није у питању био напад на туђу земљу, већ покушај да се очува територијални интегритет нове државе у настајању. Са српске, то је био напад на право једног народа да политички постоји.
Проблем је што су обе стране, у суштини, полазиле од исте претпоставке: да имају историјско право на простор Бачке, Баната и Срема.
У Карловцима се тада није налазила војна тврђава, већ духовни и политички центар Срба у Угарској – седиште митрополије, школе, штампарије, интелектуалци, свештенство.
За Србе, напад на Карловце није био само војни чин, већ удар на идентитет. За мађарске револуционаре, то је био отпор локалне елите која, уместо да подржи мађарску борбу против Беча, тражи сопствену политичку посебност.
И ту настаје парадокс: Срби у Угарској, који су деценијама били лојални Хабзбурзима, одједном постају природни савезници Беча – управо оног центра моћи против кога се Мађари буне. Не зато што воле Беч, већ зато што им Беч у том тренутку нуди нешто што Пешта не жели да чује: признање посебности.
У хаосу 1848. године, линије фронта нису ишле само између држава, већ кроз насеља, породице и комшилуке. У многим местима, људи који су до јуче живели једни поред других, трговали, венчавали се и делили свакодневицу, нашли су се на супротним странама барикада.
Зато догађај код Сремских Карловаца није само почетак оружаног сукоба, већ почетак једне дуготрајне међусобне сумње која ће обележити односе Срба и Мађара у наредним деценијама. Када се данас тај тренутак посматра, лако је упасти у искушење да се тражи једноставан кривац. Али 1848. година у овом делу Европе није била прича о агресору и жртви у класичном смислу. Била је то година у којој су различити народи покушавали да се изборе за своје место под сунцем – на истом комаду земље. И управо зато је напад на Сремске Карловце толико симболичан. Он показује како идеје слободе, када се не поклапају, могу постати разлог за рат.