Тог спарног 14. јула 1789. године, испред високих, сивих зидина Бастиље, средњовековне тврђаве са осам кула која је вековима бацала сенку на радничко предграђе Сент Антоан, окупила се бесна, наоружана руља. Иронија историје желела је да ови људи – занатлије, бакалини, праље и дезертери из краљевске војске – нису дошли пред Бастиљу да би срушили апсолутизам или ослободили стотине мученика.
Дошли су из много баналнијег и хитнијег разлога: тражили су барут за пушке које су неколико сати раније запленили у Дому инвалида.
Када су се касно поподне капије коначно срушиле, а глава управника де Лонеа завршила на копљу, свет је неповратни прекорачио границу између два доба. Париски народ је ушао у унутрашњост ове страшне митске грађевине очекујући да ће у влажним лавиринтима затећи стотине политичких затвореника, жртава краљевске самовоље.
Уместо тога, затекли су потпуни антиклимакс. Унутра је било затворено свега седам људи: четворица фалсификатора, двојица умоболника и један млади племић ког је породица ту затворила због раскалашног живота.
Симбол краљевског терора био је готово празан.
Али историја се ретко обазире на статистику; она се храни симболима. Бастиља није била важна због онога што је било унутар ње, већ због онога што је представљала у главама милиона изгладнелих Француза. Била је то камена материјализација неправде, тачка у којој је краљевска реч могла да избрише човека без суђења и објашњења. Њено заузимање показало је да је мит о нерањивости монархије коначно мртав.
Када је вест те ноћи стигла до Версаја, краљ Луј XVI је у свој дневник, резервисан углавном за ловачке успехе, уписао једну реч: „Ништа”. Када га је војвода од Лијанкура пробудио и саопштио му шта се десило, краљ је зачуђено упитао: „Па, је ли то побуна?”. „Не, сире”, одговорио је војвода. „То је револуција.”
Занимљиво је да је Бастиља након тог дана нестала физички, али је заувек васкрсла као политички мит. Народ Париза је данима након пада буквално разносио тврђаву камен по камен.
Један предузимљиви грађевинац, грађанин Палоа, претворио је рушење у уносан бизнис: од камена Бастиље исклесао је минијатурне макете тврђаве и слао их широм Француске као револуционарне реликвије, док су од окова и ланаца ковани патриотски медаљони. Чак је и кључ Бастиље прешао Атлантик – Маркиз де Лафајет га је послао свом пријатељу Џорџу Вашингтону као симбол слободе, и он се и данас чува на имању Маунт Вернон.
Ипак, испод тог првог, херојског слоја који Француска данас слави као свој највећи национални празник, крије се дубљи, мрачнији парадокс који ће обележити цео деветнаести и двадесети век.
Људи који су тог дана јуришали на Бастиљу веровали су да рушењем старих зидина укидају насиље државе над појединцем. Желели су слободу, једнакост и братство. Међутим, метод којим су до те слободе дошли – улични бес, линч и одсечене главе на моткама, постао је оперативни систем нове власти. Рушећи једну, стару Бастиљу, револуционари су, пасионирани идеолошком чистотом, почели да граде на десетине нових. Само неколико година касније, Јакобинци ће у име те исте слободе напунити затворе хиљадама нових „непријатеља народа”, а гиљотина ће радити брже и немилосрдније него било који краљевски декрет у прошлости.
Пад Бастиље 1789. године остаје преокрет у европској историји јер је доказао да се судбина једног народа може променити у једном дану, на улици.
Он је породио модерног грађанина, али је истовремено отворио Пандорину кутију масовне политичке страсти. Камење које је пало у Паризу покренуло је лавину која је збрисала феудализам, али нас је и сурово научила да је тиранију лакше срушити у камену, него је победити у људском срцу након што победа буде извојевана.