Када се говори о највећим личностима у историји кошарке, најчешће се помињу играчи. Мајкл Џордан, Меџик Џонсон, Лери Бирд или касније Коби Брајант и Леброн Џејмс постали су симболи једног спорта. Ипак, иза глобалног успона кошарке налазе се и људи чија имена нису позната широј публици. Један од њих био је Борислав Станковић, човек који је деценијама утицао на развој светске кошарке и чије су одлуке помогле да настане чувени амерички Дрим тим.
Рођен у Бихаћу 1925. године, Станковић је одрастао у Београду, где је направио и прве кошаркашке кораке. Играо је за Црвену звезду и репрезентацију Југославије, а касније се посветио тренерском и организационом раду. Иако је био успешан играч, његов највећи допринос није настао на терену већ у канцеларијама и салама за састанке, где су се доносиле одлуке које су мењале будућност спорта.
Средином двадесетог века светска кошарка била је подељена. На једној страни налазила се НБА, најјача професионална лига на свету. На другој су били Олимпијске игре и међународна такмичења под окриљем ФИБА. Према тадашњим правилима, професионални играчи нису могли да наступају на Олимпијадама. То је значило да су најбољи амерички кошаркаши остајали код куће, док су Сједињене Америчке Државе на велика такмичења слале студентске селекције.
Такав систем временом је постајао све проблематичнији. Европска кошарка је напредовала, Совјетски Савез и Југославија постајали су озбиљни конкуренти, а разлика између професионализма и аматеризма све је више губила смисао. Формално, многи играчи нису били професионалци, али су у пракси живели и тренирали као врхунски спортисти.
Управо у том периоду Станковић постаје једна од најважнијих личности ФИБА. Године 1976. изабран је за генералног секретара организације и на том месту остао више од две деценије. Током тог периода кошарка је прошла кроз дубоке промене. Број земаља које су активно развијале спорт стално је растао, светска првенства добијала су на значају, а кошарка је постепено постајала глобална игра.
Станковић је веровао да најбољи играчи света треба да имају право наступа на највећим такмичењима. Данас то делује као нешто сасвим природно, али осамдесетих година та идеја изазивала је отпор. Многи су сматрали да би долазак НБА звезда уништио равнотежу међународне кошарке. Други су страховали да ће Олимпијске игре изгубити свој аматерски карактер.
Упркос томе, Станковић је годинама радио на промени правила. Разговарао је са челницима ФИБА, Олимпијског комитета и америчке кошаркашке организације. Његов циљ није био само да омогући долазак професионалаца већ и да повеже светску и америчку кошарку, које су деценијама функционисале као два одвојена система.
Промена је коначно усвојена крајем осамдесетих година. Одлука да професионалци могу да учествују на Олимпијским играма отворила је пут догађају који ће променити историју спорта.
На Олимпијским играма у Барселони 1992. године појавила се репрезентација која ће касније добити надимак Дрим тим. У њој су били Мајкл Џордан, Меџик Џонсон, Лери Бирд, Чарлс Баркли, Карл Мелоун и друге звезде НБА лиге. Њихов наступ постао је један од најупечатљивијих спортских догађаја двадесетог века.
Међутим, значај Дрим тима није био само у освојеној златној медаљи. Милиони људи широм света први пут су гледали најбоље кошаркаше планете на међународној сцени. За многе дечаке и девојчице у Европи, Азији, Африци и Јужној Америци управо је та репрезентација представљала први сусрет са врхунском кошарком.
Последице су биле далекосежне. Кошарка је постала глобално популарнија него икада раније. НБА је почела интензивније да прати играче ван Сједињених Држава, а европски и југословенски кошаркаши све чешће су добијали прилику у најјачој лиги света. Данас је готово незамисливо да НБА не би имала интернационалне звезде, али почетком деведесетих такав развој није био извесан.
Управо зато је улога Борислава Станковића већа него што се на први поглед чини. Он није био тренер који је водио славне генерације нити играч који је решавао финала. Његов утицај био је мање видљив, али је допирао много даље. Био је један од људи који су створили услове да кошарка пређе националне и идеолошке границе и постане истински светски спорт.
Историја спорта најчешће памти оне који постижу кошеве у последњим секундама. Ређе се памте људи који мењају правила игре. Борислав Станковић припадао је управо тој другој групи. Због тога његова прича није само биографија једног спортског радника већ и прича о томе како је кошарка постала глобални феномен.
Када данас гледамо олимпијски турнир на којем наступају НБА звезде или светско првенство на којем учествују репрезентације са свих континената, тешко је замислити да је некада постојала другачија стварност. Један од људи који је највише допринео томе да се она промени био је Борислав Станковић – човек без којег, врло вероватно, не би било ни Дрим тима каквог свет памти.