Има лекова које људи узимају са надом. Има и оних које узимају из страха. А постоји и камилица. Мало је биљака које су успеле да преживе толико векова, толико промена у медицини и толико нових научних открића, а да и даље стоје на истом месту – у кухињском ормару, на полици поред шпорета или у фиоци у којој се чувају ствари „за сваки случај“. Када је човек прехлађен, неко ће скувати камилицу. Када га боли стомак, неко ће скувати камилицу. Када не може да спава, када је узнемирен, када је дан био тежак или је дете плакало дуже него обично, поново се појављује исти ритуал: вода проври, цветови се прелију и просторију испуни препознатљив мирис.
То је необична судбина за једну скромну биљку. Већина лекова долази и одлази. Некада чувени препарати заврше заборављени у историји медицине. Камилица, међутим, као да се увек враћа. Не у болничке лабораторије и на насловне стране медицинских часописа, већ у обичне куће, тамо где људи покушавају да се осете бар мало боље.
Њена прича почиње много пре апотека. Стари Египћани су је толико ценили да су је повезивали са богом сунца Ра. Плиније Старији помиње је у својим списима, а грчки и римски лекари препоручивали су је за различите тегобе. Средњовековни травари су је узгајали у манастирским баштама, а у неким деловима Европе постојало је уверење да камилица не лечи само људе већ и друге биљке. Запажали су да би цвеће и биље засађено у њеној близини често боље напредовали, па је добила надимак „лекар биљака“.
Постоји и једна занимљивост коју данас мало ко зна. У старој Енглеској камилица се понекад садила на стазама којима су људи ходали. Када би је стопала згњечила, ослобађала би још јачи мирис. Тако су неке баште мирисале сваки пут када би неко прошао кроз њих. Данас нам то делује као романтичан детаљ, али говори колико је ова биљка била присутна у свакодневном животу људи.
Још је занимљивије што камилица никада није била само лек. Она је истовремено била и порука. Када неко донесе шољу камилице болеснику, он не доноси само напитак. Доноси време, пажњу и бригу. У многим породицама прва помоћ није почињала отварањем кутије са лековима него стављањем чајника на шпорет. Због тога је камилица вековима живела на необичној граници између медицине и утехе.
Савремена наука је потврдила да поједина једињења из камилице заиста имају одређена својства која могу да допринесу смиривању благих тегоба. Али можда је подједнако важно и нешто друго. Док човек чека да се чај охлади, он успорава. Седа. Прави паузу. Неколико минута више не јури. У свету који је вековима постајао све бржи, камилица је остала везана за спорост.
У томе се можда крије део њене тајне. Историја медицине је, у великој мери, историја борбе против бола. Историја камилице је нешто другачија. Она је историја покушаја да се човек умири док бол пролази. То није исто. Када је неко имао високу температуру у средњем веку, камилица није могла да реши узрок болести. Али је могла да постане део неге, део осећаја да оболели није препуштен сам себи. Понекад су људи тражили лек. Понекад су тражили сигурност. Камилица је најчешће припадала овој другој категорији.
Зато није случајно што се тако често појављује у сећањима. Многи људи се не сећају назива лекова које су добијали као деца. Не сећају се сирупа, таблета или масти. Али се сећају шоље камилице на столу поред кревета. Сећају се пара која замагљује прозор, кашичице која звецка о шољу и гласа који говори: „Попиј ово, биће ти лакше.“
Психолози понекад говоре о такозваним предметима утехе – стварима које саме по себи немају магичну моћ, али су током живота повезане са осећајем сигурности. За неке је то ћебе из детињства. За неке мирис одређеног јела. За читаве генерације људи, камилица је постала управо такав симбол. Мирис који не подсећа само на биљку, већ на тренутак када је неко бринуо о нама.
Занимљиво је да се свет у међувремену драматично променио. Данас постоје лекови о којима древни лекари нису могли ни да сањају. Болести које су некада односиле милионе живота сада се успешно лече. Апотеке су пуне препарата чија су дејства прецизно измерена и научно проверена. Ипак, упркос свему томе, милиони људи и даље држе кесицу камилице негде у кући. То није победа традиције над науком, како се понекад представља. То је подсетник да људима није потребно само излечење. Потребан им је и осећај да је неко стао поред њих док пролазе кроз непријатност, болест или умор.
Можда је зато овај мали цвет преживео толико царстава, ратова, револуција и медицинских открића. Док су се мењали владари, језици, границе и читави начини живота, људи су настављали да раде једну једноставну ствар: да кључалом водом прелију шаку осушених цветова и на неколико минута успоре свет око себе.
На просторима Војводине камилица је имала још једну занимљиву улогу.
Није била само биљка која се купује у апотеци или на пијаци. Дуго је била део пејзажа. Старији становници Баната, Бачке и Срема памте време када се није говорило о „чају од камилице“ као о производу, већ се једноставно ишло у бербу. Крајем пролећа и почетком лета поља и ливаде знали су да пожуте и забеле од ситних цветова. Читаве породице излазиле су рано ујутру, пре велике врућине, носећи корпе, платнене торбе или старе чаршаве на које су касније сушили убране цветове. Мирис свеже убране камилице био је толико јак да би се данима задржавао у кући.
У појединим војвођанским селима берба камилице представљала је и важан додатни извор прихода. Откупне станице су сваког пролећа примале осушен цвет, а многе породице су управо од тог сезонског посла куповале школски прибор за децу, поправљале кућу или остављале новац са стране за јесен. За многе данашње генерације то је готово заборављен детаљ, али је у другој половини двадесетог века камилица била и лековита биљка и пољопривредна култура.
Постоји и једна мала војвођанска иронија. Док су је људи пажљиво брали и сушили, земљорадници су је понекад сматрали тврдоглавим коровом. На истом пољу један човек је у њој видео зараду, а други проблем који треба уклонити. Као и много пута у историји, вредност нечега зависила је од тога ко га посматра. Зато камилица у Војводини није остала упамћена само по лековитости. Она је мирисала на почетак лета, на школски распуст који се приближава, на прашњаве атарске путеве, на баке које суше цветове на тавану и на време када се добар део знања о биљкама није налазио у књигама, већ се преносио са генерације на генерацију, уз једноставну реченицу: „Убери мало камилице, затребаће.“