Пре него што је повезала Београд и Ниш, добила је име. Не број, не ознаку, већ име. Звали су је „Краљ Србије“, као да су и они који су је први дочекали слутили да пред њима не стоји само локомотива од челика и паре, већ симбол једне нове епохе.
Тог 3. септембра 1884. године београдска железничка станица није личила на место са кога полази воз, већ на позорницу великог државног празника. Композиција је била украшена цвећем и српским тробојкама, перон испуњен грађанима, а међу окупљенима су се нашли и угледни гости из Беча, Будимпеште и других европских градова. Само три године раније кнез Милан је сребрним будаком свечано означио почетак изградње пруге. Сада је, пред истим тим народом, гледао како се његова замисао претвара у облак паре, звиждук локомотиве и точкове који полако почињу да се окрећу.
Воз је кренуо у 8.30. До Ниша је стигао у 18.23, после скоро десет сати путовања. Данас нам то делује споро, али за људе који су читав живот раздаљине мерили коњем, запрегом и стрпљењем, то је било равно чуду. Свет се одједном смањио. Оно што је до јуче захтевало дане, сада је могло да стане у један дан.
Ипак, најлепши детаљ читаве приче није брзина. То је име. Прва српска локомотива најпре је носила име „Краљ Србије“, а када је стигла друга, прва је преименована у „Милан“, док је новопридошла добила име „Наталија“. Као да железница, тек рођена, већ има своју породицу. У времену када су људи својим коњима давали имена, било је сасвим природно да их добију и машине које су обећавале да ће променити живот.
Постоји још један, мање познат детаљ који ову причу чини још занимљивијом. Иако је железница била симбол напретка, карта за прве вожње била је прескупа за већину становништва. Технолошка револуција стигла је у Србију пре него што је постала доступна свима. Тако је било и са многим каснијим изумима — од телефона до интернета. Будућност најпре стиже малом броју људи, а тек онда постаје свакодневица.
Од тог септембарског јутра Србија више није била иста. Пруга није повезала само Београд и Ниш. Повезала је Србију са европском железничком мрежом, скратила раздаљине, убрзала трговину и променила начин на који су људи размишљали о простору и времену. За само неколико сати могло се стићи тамо где се некада путовало данима.
Историја ће запамтити датум отварања пруге и број пређених километара. Али људи су тог дана памтили нешто друго — облак паре, мирис угља, звиждук локомотиве и машину којој су дали име. Данас су возови бржи, тиши и сигурнији. Носе бројеве, серије и ознаке. Прва српска локомотива носила је име, јер су њени савременици осећали да пред њима није само ново превозно средство, већ почетак једног новог времена.
Можда зато највеће револуције никада не почињу онда када машина крене. Почињу оног тренутка када човек у њој препозна будућност.