Човек је украо дрењине. Није украо злато, није украо коња, чак ни нешто што би данас звучало као озбиљан разлог за крађу. Узео је плодове са дрвета и због тога завршио пред Митад-пашом, нишким валијом познатим по суровим казнама. Бранислав Нушић ту сцену памти као једну од оних историјских анегдота које су истовремено смешне и прилично страшне. Пред пашом су стајала тројица крадљиваца: један је украо дрењине, други јаја, трећи лубенице. Казна је била бизарна колико и сурова: свако је морао да прогута оно што је украо. Човек са дрењином прошао је најбоље. Лако је прогутао свој плен, а онда се насмејао гледајући несрећника са лубеницом.
Нушић је много година касније ту слику употребио за нешто сасвим друго. Њему није било смешно само то што је један човек добио дрењину, а други лубеницу. Смејао се помисли на будуће генерације које ће једнога дана учити историју свих тих људи, ратова и несрећа. Дрењина је тако, готово случајно, постала мали црвени реквизит у једној великој причи о историји.
Само што је у Нушићево време дрењина била много више од књижевног реквизита. Била је храна. И то не нека необична, егзотична или свечана храна, већ нешто што се брало, јело, сушило, прерађивало и чувало. Плод дрена могао је да се једе свеж или сушен, а од њега су се правили сокови, сирупи, џемови, слатко, желе и други производи. Истраживања традиционалне употребе дивљег воћа у Србији бележе управо такве начине употребе дрењине.
То је занимљиво јер дрен није биљка коју је човек морао да измисли да би јео њен плод. Он расте самоникло, по шумама и шикарама, а може да дочека и веома дубоку старост. Постоје стабла стара и до двеста година. Плодови се појављују у великим количинама, а врста је распрострањена широм Европе и западне Азије. Археолошки налази семена дрењине чак показују да је човек користио ову биљку још у неолиту на подручју северне Грчке.
Другим речима, дрењина није нека недавно откривена „суперхрана“ коју је модерни човек случајно пронашао у природи. Ако је неко овде нешто открио, то су били људи који су живели хиљадама година пре нас.
У Србији је њена старост у култури сачувана чак и у једној реченици коју и данас разумемо без објашњења: здрав као дрен.
Није случајно што је баш дрен постао мера здравља. Плод је богат витамином Ц, а традиционална употреба била је много шира од обичног јела. Ново етноботаничко истраживање у Пиротском округу, спроведено међу 631 испитаником, забележило је 21 предање о лековитој употреби плодова дрена. Људи су га користили код различитих тегоба, од дијареје и прехладе до анемије, а помињане су и употребе код високог крвног притиска, срчаних тегоба и дијабетеса. У свим забележеним случајевима плод је припреман као декокт, односно напитак добијен кувањем.
Дрењина није нестала. Дрво је и даље ту. Плод и даље рађа. Људи и даље знају шта је дрен. У неким крајевима и даље се користи, а научници последњих година поново бележе и проучавају традиционална знања о њему.
Нестало је нешто друго. Нестала је њена свакодневност. Некада је било нормално да човек зна где расте дрен, када сазрева, шта може да направи од његових плодова и зашто их вреди сачувати. Данас можемо да живимо читав живот поред дрена а да нам не падне на памет да га доживимо као храну.
То је необичан облик заборава. Није потребно да биљка нестане да би човек престао да је користи. Довољно је да се промени свет око ње. Са модерном храном дошла је и другачија логика. Воће треба да буде крупно, једнако, предвидљиво, доступно у продавници и довољно отпорно да путује од произвођача до купца. Дрењина је у том свету остала негде са стране. Њен плод је ситан, кисео, са коштицом, а његова употреба тражи више знања и труда него што захтева отварање пластичне посуде са већ припремљеним воћем.
Тако је једно дрво изгубило место за кухињским столом, а да није изгубило место у природи. Можда је управо зато дрењина добар пример начина на који заборављамо храну. Не одбацујемо је увек зато што је лоша. Понекад само престанемо да знамо шта бисмо с њом.