Постоје датуми који су много више од датума. Они нису само успомена на догађај из прошлости, већ огледало у којем свако поколење поново види себе. За српски народ Видовдан је један од таквих дана.
Вековима се на овај дан сећамо Светог кнеза Лазара и косовских мученика. Сећамо се историјског тренутка који је у народној свести постао симбол избора између пролазног и непролазног, земаљског и небеског. Речи које су вековима преношене кроз предање и народну песму говоре о избору Царства небеског, о спремности да се истина, вера и верност Богу ставе испред пролазне користи.
Међутим, Видовдан није ту да бисмо се дивили херојима прошлости и затим наставили живот као да нас се њихов избор не тиче. Напротив, он пред сваког хришћанина поставља питање које је истовремено једноставно и веома захтевно: како данас изгледа избор Царства небеског?
Нисмо сви позвани да погинемо на бојном пољу. Нисмо сви позвани да пострадамо као први хришћански мученици. Већина нас живи далеко од великих историјских искушења. Ипак, речи Христове нису изгубиле своју снагу: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“
Ту се открива дубља порука Видовдана. Сваки човек има свој крст. Али човек не може понети свој крст ако га не препозна. Понекад мислимо да је крст само велика несрећа, тешка болест или страдање. А често је крст управо оно што нам се чини малим и обичним: стрпљење када бисмо најрадије узвратили грубом речју; праштање када нам је лакше да носимо увреду; поштење онда када нико не би приметио да смо поступили другачије; остајање уз ближњег када је то тешко и незахвално.
Хришћански живот најчешће се не одвија на великим историјским позорницама. Он се одвија у породицама, на радним местима, у комшилуку, у разговорима које нико неће забележити и у одлукама које нико неће похвалити. Управо ту човек свакодневно бира коме ће служити: својој сујети или смирењу, себичности или љубави, осуди или разумевању.
Зато је можда најважније питање Видовдана не шта бисмо учинили да смо били на Косову 1389. године. Важније је питање шта чинимо данас.
Да ли смо спремни да се одрекнемо потребе да увек будемо у праву? Да ли смо спремни да кажемо „опрости“ пре него што нам га неко затражи? Да ли смо спремни да помогнемо човеку од кога немамо никакву корист? Да ли смо спремни да останемо верни истини када је лакше приклонити се ономе што је тренутно исплативо?
Свети кнез Лазар је, према хришћанском предању које је обликовало духовну свест нашег народа, једног историјског дана изабрао Царство небеско. Али тај избор није био само тренутак. Он је био плод читавог живота усмереног ка Богу.
Исто важи и за нас. Царство небеско не бира се једном у животу. Оно се бира из дана у дан. У свакој молитви коју нисмо прескочили. У сваком опроштају који смо пружили. У свакој победи над сопственом гордошћу. У сваком тренутку када смо изабрали љубав уместо осуде и доброту уместо равнодушности.
Зато Видовдан није само сећање на прошлост. Он је позив на духовну будност. Позив да се запитамо какав избор доносимо данас и шта градимо у сопственом срцу.
Јер нисмо сви позвани да умремо мученичком смрћу. Али јесмо позвани да свакога дана умиремо ономе што нас удаљава од Бога и да се рађамо за оно што нас Њему приближава.
А управо у том тихом, свакодневном подвигу, далеко од историјских позорница и великих речи, налази се Видовдан сваког хришћанина.